Page 134 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 134
poraboćen čovek svuda. Bez oslonca i podrške, prepušten sam sebi, ostavljen lice u lice
sa svojom nesrećom, on stoji sam i sa napregnutim, odsutnim izrazom na licu osluškuje
kako mu vreme crn kolač mesi, negde u daljini.“
*
Čitam istoriju religije. Zanosi me, diže visoko i spušta nisko. Čovek posmatra mrtve religije
kao okamenjene kosture preistorijskih džinovskih životinja, polaže prst na zube uginulih
dinosaura i mastodonta, sa ljubopitstvom, bez straha. Ali živih religija i njihovih
organizacija treba se kloniti. Zaobilazi ih koliko god možeš, što dalje to bolje! Jer, od njih ti
preti stalna opasnost: ili da te porobe i potčine, pa da im služiš kao beslovesno poslušno
stvorenje, ili da te slome i unište, pošto te prvo ocrne i osramote zauvek.
*
Ko god radi na nekom umetničkom ili naučnom poslu i želi da svoje delo, kad ga jednom
okonča, objavi i izloži pogledu i sudu javnosti, trebalo bi da pre toga zna šta ga sve čeka,
kakvim se mogućnostima i opasnostima izlažu i njegovo delo i on sam. Ali on to ne zna i
ne može da zna, jer je to nemoguće predvideti. Tek docnije, često mnogo docnije, on ima
prilike da vidi u kakvu se avanturu upustio, da sazna ono što, gonjen stvaralačkim
nagonom, a možda zanesen i sujetom, nije video.
Uzimam najpovoljniji slučaj, kad je umetnik dobro primljen, kad su njegova dela tražena i
nagrađivana. Posle pohvala i priznanja dolazi neizvesna sudbina tvoga dela koje nije više
u tvojoj vlasti, a jeste u svačijoj pomalo. Tvoje dobro nije sklonjeno ni zaštićeno, kao
građansko imanje. („Brodi u portu, soldi na kontu“ - govorili su stari Dubrovčani.) Naprotiv,
ono je nezbrinuto, izloženo nepredvidljivim opasnostima; zavisti, mržnji bez razloga,
menama mode i ukusa, svačijem pogledu i dodiru, namerniku i zlonamerniku, svakom
tumačenju, shvatanju i neshvatanju, nastranosti i slepom slučaju, zloj volji i tupoj pameti,
sumnji i gluposti.
Delo koje je teklo priznanje izaziva kod mnogih ljudi divljenje i poštovanje, ali kod jednog
broja njih i suprotna osećanja i neočekivane reakcije. Pored njega bi, kao kod muzejskih
eksponata, trebalo staviti natpis: „Zabranjeno dirati“. Ali to nije mogućno, i tvoje delo stoji
kao voćka pored puta, kao spomenik bez čuvara, a na njemu ispisuju svoja imena i
ostavljaju svakojake tragove dokoni i ograničeni prolaznici.
Ni izdaleka se ne mogu predvideti ni nabrojati sve mogućnosti i svi rizici koji iz toga
proizlaze. Tvoj mir ne zavisi više od tebe, pa ni tvoj ugled ni tvoja lična čast. Najbolji deo
sebe si otuđio i prepustio tuđim, nepoznatim mozgovima, tuđim ustima i tuđim perima da
ga tumače prema svojim shvatanjima, svojim nagonima i interesima. Svak ima nad njim
više vlasti nego ti sam. Ni za života ni posle smrti ti nisi više zaštićen ni siguran. Sve može
da ti se desi.
Na tebi i na tvom delu nastojaće da se iskale ikonoklasti koji nagonski žele da sve ono što
je uspravno vide kako izleda kad je oboreno, manijaci koji vole da pljunu i prikvase upravo
uz tuđe delo, pogotovu ako uživa neki glas, zavidnici koji, ne mogući da poreknu delo,
žure da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio. Poštovaoci će te braniti, ali često i onako
kako ne želiš i kako ne voliš.