Page 139 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Jedva sam uspeo da dešifrujem taj nečitki tekst. Najposle sam sve pročitao. Ali smisla i
soka nisam mogao da nađem u tim redovima. Dobro se sećam svoga oduševljenja, ali u
ovim rečima ga nema nigde. One stoje sada kao crna parčad okamenjene lave koju
putnik donese sa putovanja po vulkanskim predelima.

*

Ima pisaca koji celog života rade, pišući pesme, članke, romane i svakojake druge
sastave bez određenog imena i oblika, a sva njihova dela, sabrana ujedno, mogla bi da
nose kao naslov jednu jedinu reč, pozajmljenu iz skupštinskog rečnika: Upadice.

*

U čemu je glavna slabost La Rošfukoa i drugih moralista? U tome što ne mogu da odole
iskušenju i da ne kažu ono što ljudi uglavnom znaju ali ne žele sami sebi da priznaju, još
manje da to čuju od drugih. - Oni se trude da budu što bliže istini, a ljudi ih utoliko manje
vole što više u tome uspevaju. Možda je bilo neophodno da neko među ljudima sve to
kaže, ali je utoliko manje zavidna sudbina onoga koji je to morao da učini.

*

Novinar me pitao: „Šta radite sada i šta spremate za štampu u toku ove godine?“ (To nije
prvi put da mi postavljaju takva i slična pitanja.) Nisam odgovorio ništa. A kad sam došao
kući, seo sam da sam sebi dam računa o tom pitanju i mom neodgovaranju, i zapisao
sledeće:

Na jasna pitanja volim tačne odgovore. I to je ono što me zbunjuje kad god se nađem
pred jasnim pitanjem na koje ne mogu da odgovorim. To je i ovde slučaj.

Dopuštam da književnikov rad, kao i svaki drugi, treba da je zasnovan na disciplini, pa i
na izvesnom planiranju, ali ta disciplina i to planiranje mogu biti samo unutarnje prirode;
oni se ne mogu odnositi na vreme i trajanje stvaralačkog procesa, ni na kvantitet ni oblik
dela koje nastaje. Znam da radim i verujem i nadam se da ću raditi dok god gledam svet
oko sebe i dok god u meni žive misao, volja i snaga, potrebne za svaki rad. Ali pouzdano
kazati kakvo će po vrsti, obimu i imenu biti književno delo koje će u određenom roku izaći
kao rezultat toga rada - to nisam nikad mogao ni umeo, i to ne mogu i ne umem ni sada.

Još manje ima smisla i opravdanja da pisac ma šta govori u trenutku kada njegovo delo
nastaje. To je proces tako nejasan, da ne kažem tajanstven, da o njemu ne treba mnogo
ni razmišljati, a kamoli govoriti. Svaka naša reč može tada samo da poplaši i otera onu
bojažljivu pticu koja peva negde nad našom glavom dok mi tražimo svoj izraz.

Sa nekom sigurnošću ja ne bih mogao govoriti čak ni o onom što je otkucano u čisto i
predano u štampu. Uostalom, o tome nema potrebe da se govori. Tu treba da govori delo,
ako može, i koliko može. Prema tome, moglo bi se reći da nikad nije vreme ni mesto za
takve razgovore. Ja ovo ne kazujem kao pravilo koje važi za sve pisce, ali u mom slučaju
ono ima svoju važnost i svoje opravdanje. Ja drukčije ne mogu i ne umem.

Tako je uvek kad se nađem pred pitanjem: šta radite i šta spremate za štampu? Ali tako
je, nažalost, i sa svim drugim pitanjima. To znam iz iskustva. Nikad nisam umeo da
govorim o sebi i svom delu. Ponekad, u slobodnoj konverzaciji, mogu nešto i da kažem.