Page 145 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 145

pogleda, strasti i kajanja. I mi se, po nuždi, time obilno koristimo. Ali ja osećam da to nije
       dobro ni pravo. Trebalo bi da čvršće stojimo na tlu sadašnjosti i da se češće i smelije
       zalećemo u budućnost. Ali to bi značilo isto što i ostvariti novog čoveka, jer budućnost je
       njegovo područje.


                                                            *


       Bez reči.

       U jednom hramu u Luksoru govorio sam neprestano sam sebi: „Samo da ovde ništa ne
       zabeležim - samo ne ovde! Jer znam, što god bih zapisao, bilo bi nedovoljno ili netačno, i
       ja bih se ogrešio ili o duše onih koji su pomrli u mukama gradeći ovo, ili o uspomenu onih
       za čiji je pomen sve ovo građeno, klesano i pisano. Ni sam sebi ne reci ništa! Uzdrži se
       ovde od misli i suda a pogotovu od svakog znaka i traga, i dodaj ovoj velikoj pokopanoj
       tajni i ti svoj skromni obol ćutanja!“


                                                            *

       Egipat. Grobovi. Imena faraona i njihovi likovi. Ne razumem ništa. Mislim na hiljade
       kopača, zidara i prostih argata koji su ovde ostavili svoje živote, i znam samo jedno: svi
       koji su ovde umrli i sasušili se i izgubili u vreloj pustinjskoj zemlji - ne ostavivši traga ni
       imena - postideli su faraone i njihovu taštu želju za slavom i trajanjem. U nemom,
       sažalnom divljenju - sav sa njima i za njih - ja im podižem u sebi skroman, kratkovečan
       spomenik koji nije od zemlje ni kamena, a koji će trajati koliko budem ja još trajao. Možda
       i koju godinu duže: u ovim redovima. Toliko.


                                                            *

       Ponekad se čudan razgovor povede između onog što, kao po unutarnjem diktatu, pišem i
       onog što u istom trenutku sam mislim.


                                                            *


       Neka moja reč bude čista, od izvorišta svog u skrivenom i meni samom nepoznatom delu
       duše, sve do uvira svog u istoj takvoj duši onog koji bude hteo da je sasluša i primi.

       A osvrni se oko sebe, pogledaj sebe sama! Gde su tu red i čistota? Gde je mirna tačka,
       gde siguran pogled i nesporna misao?


                                                            *


       Umetnost i život, čovek i njegovo delo. Račun ne izlazi nikako bez ostatka. Neko tu laže.
       Ko?

       Ne, nema tu laži i ne treba tražiti lažova. Nikakve protivrečnosti! „Protivrečnost“ je samo
       reč, privremen radni naslov za sve ono što još ne možemo da sagledamo ni shvatimo.


                                                            *


       Od jedne fotelje starinskog stila teško je napraviti bezobličnu masu: i kad je izlomiš na
       komade, uvek će svako parče njeno govoriti i kazivati da je to bila fotelja toga i toga stila.
       A današnje, ove naše fotelje takve su da je dovoljno da im izvadiš dve nožice, a ostalo
   140   141   142   143   144   145   146   147   148   149   150