Page 147 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 147
Pri pisanju - u srećnim trenucima, naravno! - reči se nižu same od sebe, vezuju se i
odbijaju, pomeraju i premeštaju, ili potpuno brišu, dok se sve ne slože u pravu i jedino
moguću sliku onog što čovek želi da kaže. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju
reči, po svojoj volji i svojoj prirodi, same po sebi i same za sebe igraju. Međutim, nije tako,
nije to nikako jalova igra ćudi ni slučaja. U rečima, kao u drvetima i biljkama i svemu što je
živo, kruži nevidljiv životni sok, i on je taj koji ih, kao neko unutarnje sunce, kreće i okreće,
daje im boju i oblik, snagu i izraz. A čovek koji piše, on samo pažljivo prati i manje ili više
vešto, manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre.
Tako reči žive, u stvari, dvostrukim životom: i same za sebe, kao takve, i kao izražajni
znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz.
*
Kod mnogih se odnekud uvrežila misao da je čovek koji je napisao nekoliko romana ili
nekoliko knjiga pripovedaka taj koji o svakom pitanju i u svakoj prilici zna i može da stvori
tačan sud i kaže pravu reč, novu, tačnu i merodavnu. Iz osnova pogrešna misao! Čak i
svirepa! Naprotiv, pisci su ljudi kojima je i samima često i preko potrebna takva reč koja bi
im pomogla da se održe i snađu u lavirintima mašte i procepima moralnih nesnalaženja u
koje tako često zapadaju. I nije teško zamisliti kako je takvom čoveku-piscu kad mu
upravo u takvim trenucima traže reč snalaženja i ruku pomoći umesto da mu je pruže.
*
Naše življenje u najprisnijoj vezi sa stvarnošću, kao i naši uzaludni pokušaji bežanja od
nje i naše vraćanje njoj - sve su to sastavni delovi velike ljudske stvarnosti, koja krije u
sebi raznolike i bezbrojne mogućnosti i uzima na sebe stotinu vidova, od kojih neki
izgledaju potpuno nestvarno.
*
Gori u meni i prži me - jer to gorim ja! - nepodnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom.
*
Kao dečak u cirkusu. Tu vlada samo igra. Tu ne postoji nikakav jezik; nema reči, koje
ljude dele, ograničavaju i zbunjuju; nema čekanja, nema promašaja, izgleda kao da nema
ni napora; tu govori samo savladana materija, sve je u službi iluzije i igre, i sve teži samo
ka jednom cilju, da što brže i što savršenije stvori svet koji ne postoji i da njime zakloni
onaj stvarni, napolju, koji ne valja (baš ništa ne valja!) a koji smo ostavili tamo negde
daleko iza sebe.
Tu se već javilo, kao slutnja, u njemu ono što će tek docnije postati jasno i nesporno.
Osetio je da će to što gleda biti i ostati za njega jedini pravi svet. Bleštavi, nestalni i
prolazni prividi toga sveta imaće nad njim punu vlast, i sve i svak moći će lako da ga
obenđija, povede za sobom, i napusti kad mu se ushtedne. Do kraja života ostaće
podložan svakom blesku svake veštine, i svaki put će svaku igru primati kao svetu i večitu
istinu, zaboravljajući onu prošlu i ne misleći na buduću. Slučajno viđen roj mušica, koji
igra i titra nad rekom, u predvečernjoj svetlosti, kao nemiran veo, za njega će biti često
veći, važniji i trajniji od svega što ljudi grade, imaju i znaju, vole i smatraju svetlim i
trajnim. Tako će, dok ga traje, posrtati na tom putu, i tako se brzo i naizmenično opijati
