Page 144 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

ni naslutiti ne možeš. Te reči ne znače čak ni protivno od onog što su nekad značile, jer i
to bi bio neki red i putokaz, a ovo je potpun haos i živa muka. Mrak i klizavica. Gubim se.
Ni za šta se prihvatiti nemaš, a valja ići dalje kao i u najboljim vremenima, kad se išlo po
vedrom danu i sigurnom putu.

*

Kad slušam kako neki ljudi nevelike pameti i nesigurna ukusa hvale moje pojedine knjige,
uhvati me istinski strah. Jedino se još tešim da je sve to samo obično laskanje. Stoga još
dugo posle takvih razgovora ja u sećanju izazivam glas tih hvalilaca, i tražim u njemu
prizvuk neiskrenosti, i pri tom se, sa strahom pitam: a šta ako zaista misle i osećaju kako
govore?

*

A prošle noći desilo se pravo čudo. Reči su stale da se pretvaraju, jedna za drugom, u
ljude, životinje i predmete oko mene, svaka u ono što je dotad samo označavala. Još do
malopre tiše od senki i prolaznije od vetra, one su odjednom zastale, ovaplotile se i dobile
težinu, obim i sve osobine živih bića i poznatih stvari, i rasporedile se po prostorijama oko
mene. „Reč je postala telo.“ Da, to se kaže lako, čak i zvuči lepo, ali niko ne može
zamisliti kako to izgleda kad se stvarno desi. Odjednom sam postao bogat, i to onako
kako nikad, ni u snu, nisam zamišljao ni želeo. Pretrpan bogatstvom. Trebalo je da imam
svega, ali stvarno sve je imalo mene. Hiljaditi deo toga bio je dovoljan da me obori i
pokopa, da prekine i uguši ovako slab i kratak dah kao što je moj. A sve nove i nove reči
su doletale, padale oko mene i - odmah se pretvarale u ono što su dotad označavale.

Kad sam već mislio da me nema, odjednom se desilo drugo čudo, novo i čudnije. U tren
oka sve se oko mene volšebno pretvorilo opet u reči koje su kao igra nečujnih zvukova,
lakše od senke nevidljivih ptica - odletele daleko do mene, u tišinu, u zaborav, u
nepostojanje, tamo gde odlaze reči kad to prestnu da budu, kad izgube značenje i
ispadnu iz upotrebe.

A ja sam ostao sam, pitajući se ko sam sada - ja, i šta ću još u toj beskrajnoj igri reči
morati biti i značiti. Kako ću se održati?

Oko mene potpuna tišina, ni dan ni noć, neka praznina koja nema imena.

*

Pisac treba da je ćutljiv kao što je ćutljiva njegova knjiga na polici. On treba da natera
ljude da čitaju njegove knjige, ako žele da saznaju nešto o njegovoj ličnosti. A posle -
treba da ih ostavi obmanute i razočarane, jer nisu ništa saznali od onog što su želeli da
znaju. To neka im bude kazna za njihovo nezdravo ljubopitstvo.

*

I sam pisac istorijskih pripovedaka i romana, prisno vezan sa minulim vremenima, ja ipak
nalazim da su ljudi suviše okrenuti ka prošlosti. Uzroci? Prvo, većina ljudi nema dovoljno
snage ni istrajnosti da ispita i sagleda budućnost; drugo, sadašnjost je sva u pokretu,
protivrečnostima i promenama. Jedino je prošlost bar prividno utvrđena i nepomična, i
dopušta nam da na njenim polumračnim predelima smestimo veći deo svojih želja,