Page 141 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

U osnovi sva su umetnička dela i „ostvarenja“ slučajna, nesavršena ili nepotpuna, a veliki
umetnici su oni koji u ta svoja dela umeju da unesu toliko snage i ubedljivosti da ona na
svakog ostavljaju utisak voljne i svesne celishodnosti, savršenstva, i potpunog sklada
između cilja i oblika.

*

Mlad pisac. Njegov stil je sav od akrobatija i vatrometa. Teškoće i opasnosti kod ovakvih
darovitih i razigranih stilista kriju se u tom što je njima lako sa uspehom izvesti i
najsmeliji salto mortale a teško ili nemoguće uzdržati se i - ne izvoditi ga kad mu nije
vreme i gde mu nije mesto.

*

Na kraju, svaki je stil dobar i svaka forma prihvatljiva, ako su u službi nečeg što nije samo
stil ni samo forma.

*

Opisujući ljude, predele ili raspoloženja, trudim se da kažem samo ono što je neophodno i
onoliko koliko je najnužnije. Bar tako se meni čini. Ali se ponekad dešava da opisujući
nešto čujem u sebi, kako privlačnu melodiju, jednu rečenicu koja nema mnogo veze sa
onim što pišem, a koja me uporno prati i koje ne mogu (i neću) da se oslobodim. Najposle
popustim i stavim je usred srede teksta koji pišem, bez veze i razloga, za svoju dušu i
sebi na zadovoljstvo.

Možda sve ovo i nije ovako kako meni izgleda i možda nikad nijedan čitalac neće primetiti
da je ta rečenica izlišna i nezakonitim putem ušla u moj tekst, a ponekad opet
uobražavam da možda postoje tako budni i pronicljivi čitaoci koji su sposobni da tu moju
igru i varku primete. I da na to odgovore osmehom.

U svakom slučaju, za mene je to naivna igra i mala bezazlena razonoda. I kad poluglasno
sam sebi prečitavam svoj rukopis, ja se uvek kod te umetnute rečenice malko zaustavim i
pročitam je nešto izmenjenim glasom.

*

Ne znam šta vredi, čak ni šta znači ono što sam napisao, tj. svet moje mašte i igra moga
duha. Ali znam - uvek sam naslućivao a danas znam! - da sve ono što sam u „praktičnom“
životu želeo, planirao (namerno upotrebljavam tu ružnu i nemoguću reč, jer ona odgovara
onom što hoću ovde da izrazim!) i što sam često uspevao i da postignem i ostvarim - ne
uvredi ništa, da je apsurdno, bedno, čak i stidno. Sva je sreća što se moje želje nisu uvek
ostvarivale i što su moji planovi često propadali. Šteta što to nije bivalo i češće! Jer, sav
taj naopaki društveni uspon vodio je stalno naniže, a spasavalo me je ono što mi se
dešavalo mimo mojih želja i protivno mojoj volji i mojim planovima.

*

Kad mislim unazad, ja vidim da sam oduvek želeo da pišem i osećao potrebu za tim. Ta
želja i ta potreba postojale su u meni pre nego što sam čestito umeo da pišem i znao o
čemu bih mogao pisati; one su hvatale svako moje raspoloženje i svaku misao, i