Page 142 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 142
pokušavale da od njih načine četiri stiha ili parče proze, nekad sa manje a nekad sa više
uspeha, ponajčešće bez uspeha i bez rezultata uopšte. One su me i dovele ovde gde
sam.
*
Umetnost je i u tom slična životu: izgleda kao igra, a u stvari je đavolski ozbiljna stvar; i
utoliko ozbiljnija ukoliko više liči na igru.
*
Jednu reč - tako sam usnio - svega jednu reč mogu da kažem ljudima i svemu oko sebe.
To treba reći odmah, i od nje će zavisiti sve ostalo, ja i moja sudbina.
Pošto sam osetio svu težinu toga sudbonosnog trenutka, ja sam rekao tu reč - da li je bila
moja? - i ona je, na moj užas, zato što nije bila prava, ostala bez odgovora i odjeka.
Tada je nastupio drugi trenutak - jednak večnoj večnosti - trenutak jasnog saznanja da je
sve svršeno, izgubljeno i to nepovratno, nepopravljivo.
*
Davno sam pročitao ovu bajku.
Bila neka kneginja, pa kad je došao red na nju da bude kraljica, ona je prepustila presto
drugome, a sama otišla, preobučena kao seoska devojka, da po svetu traži svog
nesrećnog prijtelja koji se bio izgubio. Na putu je sretne neka starica i pozna, pa kad se
starica začudi što je vidi takvu, siromašnu i napuštenu, kneginja joj odgovori:
- Nisam ja, dobra majčice, sama kao što izgledam; imam ja veliku pratnju briga, žalosti i
bolova.
Davno sam to pročitao, ali i danas mi se desi da sretnem čoveka ili ženu čiji me izraz lica
podseti na tu bajku.
*
Između pojave koju zapazim, i koja me uzbudi, i njenog pisanog izraza, razdaljina biva
sve veća.
*
Svemu što se javi u tvojoj svesti ili iskrsne pred tvojim očima, gledaj da odmah daš neko
ime. Učini to brzo, što pre, ne tražeći dugo i ne birajući mnogo; zadovolji se približno
najboljom reči koja ti dođe pod pero. Glavno je, požuri i ne oklevaj, jer već za koji dan, za
koji sat ili za koji minut samo, neće od toga ostati ništa do imena. Tako ćeš bar od svojih
taških i prolaznih reči stvoriti sebi riznicu, stvarniju od svega što si video, čuo, mislio i
osetio, trajniju od onog što si lično doživeo, pa i od tebe samog. Jer, i sam vidiš da ljudske
stvari, bile one iz osećajnog ili misaonog sveta, ili iz takozvane stvarnosti, ne traju dugo, i
menjaju se lako.
*
