Page 149 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 149
u tom delu pojave pred svetom i u njemu i nestanu, ostavljajući dokonoj masi običnih ljudi
i profesionalnim komentatorima sva moguća i nemoguća tumačenja, objašnjenja i
nagađanja.
*
Pisac koji pokaže izvesnu veštinu i ubedljivost u opisivanju ljudi, njihovih postupaka i
duševnih stanja, počinje, s vremenom, sam sebi da postavlja nove i sve teže i složenije
zadatke. Pri tome on može da vidi kako je to težak, gotovo bezizgledan posao, i kako je
mali broj ljudskih misli i osećanja koja se mogu shvatiti i obuhvatiti, izraziti i prikazati. Šta
osećaju i šta misle ljudi u izuzetnim i sudbonosnim trenucima? Kako se ponašaju, čime se
brane ili teše?
Na primer, mladić koji je otišao sa devojkom koju voli u planinu, hteo je da uzabere cvet i
da joj ga pokloni (a i da pokaže svoju spretnost, snagu i odanost), otisnuo se niz liticu i
sad pada pravo i nezaustavno u duboki ponor.
Ili: zaverenik koji, prema dobro izrađenom planu, dolazi na ugovoreno mesto, gde treba
da nađe drugove sa kojima će izvršiti državni udar i oboriti omraženog tiranina, ali umesto
drugova zaverenika nalazi tu tiraninove žbire, i oni ga sada vezuju, uz psovke i udarce,
dok u uglu velike sobe gleda već povezane svoje drugove.
Ili: čovek sa trideset saputnika, u avionu koji gori, pada sopstvenom težinom sa visine od
tri hiljade metara.
To bi trebalo opisati, majčin sine!
*
Uvek će ljudi tražiti slike i priče, igre i prizore koji govore o ljudskim sudbinama. Menjaće
se oblik prikazivanja, već prema menama vremena, ukusa i tehničkih mogućnosti, ali ljudi
neće nikad prestati da traže igru koja im govori o sudbinskim putevima pojedinaca ili
zajednica onakvim kakvi su ili kakvi bi trebalo da budu. Ta igra je očigledno njihova
stvarna potreba, bilo da im daje prizore u kojima mogu da vide (ili misle da vide) sebe, bilo
da prikazuje fantastične slike i izmišljene događaje u kojima mogu da zaborave sebe i sve
bede i protivrečnosti sopstvenog života. Spektakl će ostati ljudska potreba dok god je ljudi
ili bolje rečeno, dok su ljudi ovakvi kakvi su; i onaj ko im ga nudi naći će uvek gledalaca i
platiša, i njihovog razumevanja i pljeska.
*
Ono što je glavno u životu, ono što nas diže i nosi, rukovodi i održava, to nije umetnost,
pa ni književnost. Mi smo se samo uhvatili za književnost, jer nismo imali za šta drugo da
se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a kamoli shvatili i savladali,
a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. Čudo takvog života je
u tome da smo uopšte - pa ma i ovako zaobilazno, skupo i teško - prošli kroz njega.
Književnost je, u stvari, bila povod, samo pokazatelj, „nur ein Gleichnis“. Tako treba sve
gledati i razumeti.
*
