Page 143 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Ničim se toliko ne bavim kao - rečima, a ni o čem ređe i manje ne razmišljam. Uvek sam
kod njih, okružen njima kao pčelar pčelama, ali nesvesno osećam da je dangubno i da bi
mi bilo štetno da često mislim o njima. A kad se ipak, ponekad, prepustim mislima o
zvuku, obliku i poreklu reči - ne onih kojima se služim da nešto određeno izrazim, nego
prostih, izdvojenih reči „kao takvih“, sa njihovim golim, trajnim, prelaznim ili prolaznim
značenjem - tada me te misli odvedu daleko, kroz neke mračne šume i žedne pustinje.
Zanesem se i izgubim u poteri za smislom i poreklom reči. Svakojakih se čuda nagledam
tu, ali iz tog lova redovno se vraćam iznuren, mutne glave i praznih ruku.

Posle, treba mi vremena i napora da uspostavim pravi odnos prema uznemirenim i
raštrkanim rečima, i da od njih načinim ono što bih hteo da budu, mirno i poslušno
sredstvo izražavanja svega onog što treba da bude kazano, a što nikad ni približno
nećemo uspeti da kažemo.

*

Kad je reč o rečima, teško je kazati što sve može čovek da doživi sa njima. To se dešava
obično noću, kad ne mogu da zaspim, ili u onim polubudnim časovima kad nisam više
budan, a još nisam zaspao, ili u trenucima sporog buđenja, kad se teško izvlačimo iz
zamršenog sna, kao iz mlake, smrtonosne močvare.

Tada se dešava da reči nasele moju svest, otvore u njoj svoj bal pod maskama i izvode tu
svoje igre, od krutih menueta i avetinjskih kadirila do prostog bezočnog kreveljenja, ludog
đipanja i bučne terevenke. Maskiraju se, demaskiraju, izdaju se za ono što nisu, teraju
šegu sa mnom kao što se ja inače igram sa njima, tako da se na kraju ne zna ni šta je šta
ni ko je ko, kao da je potpuno nestalo u svetu svega što se zvalo mera i razum, red i
pravilo, i kao da je bezumlje (ali neko plansko i zlonamerno bezumlje!) postalo opštim
zakonom.

Tada se, u neko doba, trzam i budim iz tog košmara. Palim svetlost. Teško hvatajući dah,
pipam otupelim prstima tvrdinu zida i mekoću postelje, i tražim put povratka u svoj svet.

Sporo se pribiram i snalazim, čudeći se što su sve stvari u sobi na svom mestu i što sve
nije ispreturano i polomljeno. Polagano i oprezno tražim reči koje se, jedna po jedna,
vraćaju u svoja stara utvrđena značenja i pojavljuju na ivici moga vidokruga. Poneka od
onih noćašnjih reči ne javlja se nikako, kao da je propala u svom rođenom nesmislu,
zauvek. Ali ja znam da će se pre ili posle vratiti i ona, cela i neokrnjena, u svom starom
obliku, sa svojim smislom. Naravno, to ne znači da se prvom prilikom neće opet odmetnuti
u neki noćni karneval, kao hajduk u planinu.

*

Posle izvesnog vremena nailazi slična, kratkotrajna ali teška pometnja i zabuna. Posle
dobro prospavane noći neko naopako svitanje i buđenje. Malo-pomalo, kao kad sviće, širi
se u meni saznanje da nijedna reč nema više onaj osveštani, dragi i „večiti" smisao koji je
imala, da je, dok sam ja spavao, odjednom sve izneverilo, ispreturalo se i izrodilo, da se ni
na šta više osloniti ne mogu, ništa primiti za gotovo i pouzdano, da ni sam sebi ne možeš
verovati, kao što valjda ni tebi, s pravom, niko više neće verovati.

I, da je bar potpuno nestalo reči! Ali ne, sve su one tu, u dugim redovima poređane, kao u
rečniku, i svaka ima i sada svoje značenje, ali tako proizvoljno i ćudljivo izmenjeno da ga