Page 152 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 152
žeravica i čini život neizdržljivim od straha, sramote i bezgraničnog gnušanja nad samim
sobom.
Mnoge su stvari zamišljene i napisane u takvim trenucima potpune izgubljenosti panike.
One su pisane sa osećanjem da treba raditi bez odlaganja, kazujući samo najglavnije i
najpreče, govoreći kratko i sažeto, jer već sutra ili možda još danas neće biti ni vremena
ni mogućnosti da se ma šta uradi i kaže, jer nećeš biti isti čovek ni sam u sebi ni u očima
53
sveta oko sebe.
*
Takozvani praktični ljudi ne cene umetnost, ne čitaju lepu književnost i preziru poeziju, pa
ipak - začudo! - kad god imaju potrebu da saopšte nešto drugim ljudima i da tako utiču na
njih, čine to veštim stilom i privlačnim slikama, služeći se dakle upravo onim sredstvima
koja u sebi ne cene i ne shvataju. A kako sami to ne umeju da rade, plaćaju skupo svoje
novinare i slikare za taj posao.
*
U knjigama je oduvek bilo, pa ima i danas, dosta neistina, poluistina i, ponajviše,
praznina; to jest, takvih mesta koja nisu ni istine ni poluistine nego šuplje i sujetno pričanje
koje ne kazuju ništa, ali zbunjuje čitaoca i kao korov potiskuje ono što nešto znači i vredi u
tom tekstu. Jer, kad nemamo šta da kažemo, a ipak govorimo ili pišemo, činimo to uvek,
posredno ili neposredno, na račun istine. Svaka istina, da bi se pojavila i objavila ljudima,
traži mnogo vremena i prostora, snage i strpljenja, sporo sazreva i teško se raspoznaje, a
na svom putu ima često smetnja i prepreka; ne treba da joj još i mi odmažemo.
Možda je i ovaj moj kratki zapis bolje skratiti i odmah ovde prekinuti.
*
Odavno se pitam zašto pišemo te knjige kad sve više osećamo potrebu da se zbog njih
izvinjavamo pred samim sobom i pred drugima; i to, posle svake nove knjige, sve više. U
osnovi cele te muke nesumnjivo je naša nezdrava potreba da sebi i drugima pokazujemo
sebe i druge. A to još nije pravi ni potpuni odgovor.
Jedno od onih pitanja pred kojima stojimo bez odgovora i bez nade na odgovor, stojimo a
ne znamo da li smo više zbunjeni našom potrebom da stalno sebi postavljamo to pitanje,
ili svojom nesposobnošću da na njega odgovorimo.
X-
Stil? Svi oduvek mnogo govorimo o tome, a ja se i danas pitam: stil, šta je to? Veština
zaodeti svoju misao, na najbolji i najubedljiviji način saopštiti je drugima? Kad dobro
razmislim, čini mi se da bi mogao biti i mnogo više od toga. Ponekad mi se čini da je stil,
to jest sam zvuk reči, rečenica i sklop celine, ujedno i glavna proba istine koju ta rečenica
nosi.
Ako vinsko bure, koje kucnemo savijenim kažiprstom, zvukom kazuje da li je puno ili
prazno, zašto i naša rečenica ne bi mogla muzički nešto kazati o prisutnosti i odsutnosti
misaone ili osećajne sadržine?
