Page 153 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 153
Mi ne pronalazimo istine nego ih se, u svetlim trenucima samo prisećamo, i dajemo im
„stilski izraz“.
X-
Bilo je vreme kad sam verovao u reči (u vrednost reči kao takve), zaklinjao se njima,
hrabrio, tešio sebe i druge, beležio ih i pamtio, primao ih sa slepom verom i iskrenim
oduševljenjem, i davao drugima kao darove. A onda sam polagano, opet s vremenom,
počeo da naslućujem istinu o rečima, da sve bolje uviđam otkud dolaze, kako nastaju i
nestaju i kako menjaju oblik i značenje, kakva im je prolazna cena a kakva stvarna
vrednost i trajanje. Tako, sve dok mi, najposle, nije postalo jasno šta su i kakve su: dim i
ništa, plod slučaja i nereda, kao i sve ostalo oko mene, obične varke, varkina deca i majke
novih varki.
Čovek sam, i rečima se izražavam i izražavaću se dok sam živ, to se razume, ali bez
iluzija o snazi i važnosti reči, ne zadržavajući se kod njih, i samo se služeći njima, kao što
se onaj koji beži, tražeći spas, posluži kamenom na koji stane ili granom za koju se
prihvati.
*
Ima u jeziku izraza koji sami po sebi, tako izdvojeni i u letu uhvaćeni, plene i nose moj
sluh i moj duh, i otvaraju preda mnom neke nove i nepristupne vidike i daljine o kojima
možda ni onaj što te reči izgovara ne zna ništa, i ne sluti da bi mogli da postoje.
To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i, još češće, od žena iz naroda kad govore u jakom
uzbuđenju, povodom svojih briga ili šteta, potresa, radosti ili ogorčenja.
Hvatam te reči kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti, plovim neko vreme na
svakoj od njih kao na slobodnom brzom oblaku, i posmatram nove i neviđene svetove oko
sebe.
Ta igra traje nekad duže, nekad kraće, i draža mi je od stvarnih doživljaja, igara i uživanja.
A posle, posle ostaje zaborav.
*
O putovanju i putopisu.
Mi bismo možda mogli bolje da zapamtimo jedan predeo, lepše da kažem nešto o njemu,
i više da kažemo, kad bismo ga pustili da on govori, a ne da mi njemu pričamo o sebi. Ali
sve pokvari naša prokleta potreba za brbljanjem.
*
Dobro je bar jedno, što ni moji najveći uzleti ni najdublji padovi uglavnom nemaju
svedoka. Oni se mogu samo naslućivati, ali o njima se može znati samo ono što sam ja
sam napisao, a ja, srećom, nisam brz na peru ni opširan u pisanju. Bar nisam to dosad
bio.
*
