Page 154 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Ljudi bi me mnogo bolje razumeli, mnogo šta mi oprostili i čak ponešto i u zaslugu priznali,
kad bi znali da sam godinama sve što sam radio, radio na crnoj, tvrdoj i uskoj pruzi
vremena između moje predstave o katastrofi i katastrofe same.

*

U toku našeg života desilo se dosta toga što je ranije smatrano da je isključeno i
nemogućno. Bune, ratovi i velike društvene promene koje su ih pratile, razgolitili su
čoveka i oborili mnoge njegove tvrđave i svetinje u raznim zemljama i na raznim
područjima. Najviše i najteže stradale su reči. Neke smo pokopali zauvek. (Tako smo bar
mislili!) Druge smo dugom zloupotrebom izmenili i obesnažili, dodirnuli im dno i sagledali
granice. I kako sada da uverimo druge i sebe u vrednost reči? A kako da živimo i radimo
bez te vere? Kako da kažemo sami sebi da ono što smo doživeli nije bilo, jer ne može
biti? Kako da zaboravmo ono što znamo?

A možda će čovek i tu umeti da se „pomogne i snađe“. Kako se stvari u svetu razvijaju,
možda će nam reči biti sve manje potrebne, jer neće više služiti saopštavanju naših misli i
razmišljanja. Naše namere i naši planovi ostajaće skriveni, u nama, a izražavaćemo se
neposredno postupcima, svršenim činom, kao udarcem kome ne treba objašnjenja ni reči.

*

Oblik aforizma, to je neprimetna i opasna zamka za svakog od nas. Aforizam izgleda na
prvi pogled lak i prijatan izraz kojim najbolje i sa najmanje napora možemo da pokažemo
naše životno iskustvo, koje nam uvek izgleda veliko i teško, i našu pamet, o kojoj imamo
obično najlepše mišljenje. Ali tu se i najčešće i najviše varamo. Aforizam je tanak led na
koji nas navodi naša želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i
umemo. On je ogledalo u koje mi hvatamo ljude i svet oko sebe, a pri torri ne
primećujemo da se u njemu ogledamo i pokazujemo i mi sami, sa svim našim pomislima i
namerama.

*

Kao primer teksta u kome uvek osetim nešto toplo i poznato, kao doživljeno, i koji je, za
mene, sav prožet poezijom: „Dolor mio nel sentire a trada notte seguente al giorno di
qualque festa il canto notturno de villani passegeri“ (G. Leopardi).

*

Ne ići do kraja (ni do dna) stilskih mogućnosti. Nipošto! Ne biti suviše revnostan ni
dosledan u tom radu na stilu, jer treba znati da, neviđena i skrivena, uvek vreba na nas
velika opasnost da naš stil postane svrha sam sebi, a zatim da ga naša samodopadnost i
naše samozadovoljstvo upregnu u službu svojih tiranskih ćudi i prohteva. A to, to je već
bolest, bolest i kraj umetnosti i umetničkog stvaranja, i to bolest koju primetimo tek kad je
uzela suviše maha.

*

Kako ulaze u jezik strane reči, kako u njemu hvataju korena i stiču pravo građanstva?