Page 157 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 157
Razume se da se takav postupak ne može prihvatiti ni pravdati. Ali...
*
Oduvek je postojao u meni jaz između slike koja se rađa i razvija u mojoj mašti i izraza
koji ona želi da nađe u mojim rečima na hartiji. (On, verovatno, postoji u svakom čoveku
koji piše.) Ali, sad primećujem da taj jaz u meni biva širi i dublji.
U isto vreme sve veća biva u meni bojazan od običnosti i jevtine lakoće u misli i u izrazu, i
čini mi se da se polako pretvara u neku bolnu i nezdravu stidljivost od svakog izražavanja
uopšte.
I tu, kao i u svemu drugom, dešava se isto: snage opadaju, a zahtevi rastu.
*
Nedavno se preda mnom našla verna i dobro reprodukovana fotografija Petra Kočića.
Posmatrao sam je dugo. Podsećala me je na nečiji lik koji sam takođe viđao na fotografiji,
ali u prvi mah nisam mogao da se setim na čiji. Na koga, na koga to podseća - pitao sam
se nekoliko puta, a onda mi je odjednom sinulo: na sliku Fridriha Ničea. Ne bih umeo
kazati šta je bilo to što je izazvalo u meni takvo sećanje. Kosa? Brkovi? Pogled? Držanje?
Možda nijedno od svega toga; možda svako pojedinačno, a možda i sve zajedno.
*
Veliki ljudi su dragocen probni kamen u našim opitima i nedoumicama. Ja se, na primer,
često pitam: šta bi o ovome rekao Vuk, i još češće: šta bismo rekli mi današnji ljudi da
među nama odjednom iskrsne neki novi Vuk, onako mlad, samouk, borben i nasrtljiv, da
stane da ruši i pretura naše osnovne pojmove o „stilu i jeziku“, i da nam otvara neke
daleke i opasne vidike. Šta bismo rekli i šta bismo - učinili?
*
Gotovo da ne postoji u svetu pitanje koje novinari ne postavljaju „istaknutim“
književnicima. I ja imam, avaj, zlu sreću da se računam među takve pisce. Čas me pitaju
šta mislim o Vijetnamu i američkom bombardovanju te zemlje, čas o rasizmu u Južnoj
Africi, čas o planiranju porodice i ograničenju rađanja dece, čas o sudbini filma, čas o
ulozi cveta i cveća u životu i umetnosti, čas o uhapšenim sovjetskim književnicima kojima
ni imena dobro ne znam, čas o putevima u Bosni i Hercegovini, čas o mom ličnom životu i
mojim književnim planovima. I to nema kraja.
Kad bi svi ti pitači bili sakupljeni na jedno mesto, u jednom licu, rekao bih ovo kao odgovor
na sva njihova pitanja odjednom: „Zašto se obraćate samo nekolicini ljudi, među kojima i
meni? Ja sam napisao nekoliko knjiga i u njima rekao ponešto o životu i nekim njegovim
pojavama. Dopuštam da to nisam uvek rekao jasno ni određeno, nego pre uzgred i
površno, govoreći nekad preterano lično i proizvoljno, a nekad opet suviše uopšteno i
celomudreno. Pa ipak, rekao sam nešto. Zašto onda ne pitate one koji takođe misle i
osećaju, i to možda pravilnije i čistije nego ja, a ne pišu i nisu nikad u životu ništa štampali
ni objavili. Oni bi vam svakako lakše mogli nešto kazati o tim pitanjima, a njihovi odgovori
bi bili, ja verujem, zanimljiviji za vas i vaše čitaoce i slušaoce i, svakako, bliže životu i
istini. Ali vama nije, kako mi izgleda, do toga stalo.“
