Page 158 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 158

*


       Treba se miriti čak i sa tim da pravi i najveći aplauzi najboljih gledalaca dolaze onda kad
       ih više ne možete čuti. Možda je veličina i tragika pravog umetnika u tome što je spreman
       da učini (i otrpi) sve upravo za takvu vrstu uspeha, jer uspeh je voće koje kasno sazreva. I
       najveći i najlepši darovi koje umetnik nosi u sebi neće se moći potpuno razviti i biće uvek
       ugroženi, ako se njihov nosilac ne izleči od sujetnih i olakih očekivanja i naivnog
       verovanja da ima i da može biti nezarađenih priznanja i neplaćenih uspeha. (Jednoj
       glumici.)

                                                            *


       Sve slabije vidim, sve teže čitam i pišem. Očigledno, mrkne mi polagano svet pred očima.
       Lekari nastoje da me ohrabre i umire. Tešim se i sam, čim mogu i kako mogu. Teši me
       čak i naivna misao da su mudraci i dobri majstori, kroz istoriju čovečanstva, često pod kraj
       života gubili vid. (Tako naša sujeta nalazi hrane i u našim sopstvenim nesrećama.)


                                                            *

       Petar Kočić će ostati kao primer pisca koji je na najkraći, najjasniji i najbolji mogući način
       uspeo da saopšti ono što je imao da kaže ljudima svoga jezika.


                                                            *


       Šatobrijan je, govoreći o svom opisivanju američkog kontinenta, zabeležio i ovo:

       „Ja’i mêlé bien de fictions à des choses réelles, et malheureusement les fictions prennent,
                                                                                 54
       avec le temps, un caractère de réalité, qui les métamorphose.“

       (Pitam se da li se vicomte nije, kao toliko puta u životu, i ovde varao, i to na svoju štetu, i
       da i ovde ne uzima „fikcije“ za „realnosti“ i obrnuto.)


                                                            *

       Neprijatan (i pomalo tužan) primer kako naši ljudi malo površno poznaju svoj jezik pruža
       članak jednog zagrebačkog arheologa, koji sam čitao ovih dana. Članak govori o
       grobovima iz neolita koji su otkopani u Dalmaciji; u članku se nalazi i ovaj stav:


       „Dalje je značajno da mandibule cijelih kostura u blokovima 56, 64 i 72 nisu imale donje
       zube mudrosti. Međutim, tri ostale mandibule imaju zube mudrosti.“

       Tako taj čovek prevodi bukvalno i nespretno nemačku reč WEISHEITSZAHN ili
       italijansku DENTE DEL GIUDIZIO, dok mu na raspolaganju stoji lepa naša reč UMNJAK, za
       koju on, siromah, kao da nije nikad čuo.


                                                            *


       Slušam ponekad na radiju redovnu emisiju „Stvaraoci i dela“. Tu je često govor o
       naučnicima ili umetnicima koji su živeli neshvaćeni i umrli nepriznati. Autori tih čitulja
       govore tronuto i sentimentalno, ali obično s visoka, ako pronicljivi kritičari prošlosti i hrabri
       osvetnici „stvaraoca“ o kome je toga dana reč. Tako ti nesrećni stvaraoci iz prošlosti imaju
   153   154   155   156   157   158   159   160   161   162   163