Page 159 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 159

dve nesreće: prvo, svoj tragični stvarni život u prošlosti, i drugo, svoju tragikomičnu
       biografiju pred današnjim slušaocima radija.


                                                            *


       „Bez neposlušnosti nema stvaralačke aktivnosti“, piše jedan mlad francuski književnik, a
       naše novine prevode to i donose među uspelim aforizmima. Tačno. Negde na početku
       stvaralačkih poleta nalaze se nonkonformizam, otpor, neposlušnost, kao što se na
       početku lakoatletičarskog skoka nalazi odskočna daska. Samo, skakač se posluži tom
       daskom na početku skoka, da bi pojačao zalet i odskok, ali posle, u daljem toku skoka, ne
       vuče tu dasku za sobom.


                                                            *


       Prva rečenica je tu, na hartiji, sama iz sebe nikla, jasna i neizmenljiva. Ali tu gde treba da
       dođe druga - beli se praznina. Ja stojim pred tom pustinjom, zbunjen i izgubljen. Kao da
       nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom, i sad ja treba da pokažem šta umem i mogu.

                                                            *


       Jezik kojim vi pišete zanimljiv je, neobičan i sposoban za podvige i akrobacije. Kao što
       roditelji, cirkuski gimnastičari, istežu i vežbaju svoje dete već odmalena za opasne igre na
       trapezu, i vi ste svoj jezik, kao usvojeno dete, izvežbali i pripremili za smela nastupanja i
       bleštave parade. Pravo čudo od deteta! Samo, ko je video kako ste ga strogim i
       nemilosrdnim vežbama podvrgavali, da biste načinili od njega ovo što je, shvatio je odmah
       da dete nije vaše rođeno.

                                                            *


       Još o jeziku. O tome kako se jezik kroz decenije i stoleća uobličavao, preobražavao i
       razvijao na putu ka sve većoj jasnosti, lepoti i savršenstvu.


       U jednoj našoj antologiji lirike nalazi se pesma nepoznatog kaluđera iz XVIII veka u kojoj
       se žali na svoju asketsku sudbinu koja ga lišava svih životnih radosti i zadovoljstava. U toj
       pesmi jezik je siromašan, stih rogobatan, rima razroka. Ali i u toj i takvoj pesmi blesne
       ponegde jedan stil, čist kao kap rose na suncu, koji svojim sjajem nagoveštava kako će
       nekad u budućnosti naši pesnici tim istim jezikom moći i umeti da pišu. Na primer ovaj:




                                            JARKA SUNCA ZLATNI KRUG...




       I danas, evo, kad god taj stih pročitam, meni se učini da vidim, i ne samo vidim nego i
       čujem, kako mlado stvorenje živo i radosno poskakuje niz nevidljive stepenice sačinjene
       od same svetlosti.


                                                            *


       Ja sam strastven čitalac starih hronika i biografija, a verujem da takvih ima i među vama.
       E pa dobro, mi bar znamo da se svi ljudi u svima vremenima i prilikama, otkad se pamti,
   154   155   156   157   158   159   160   161   162   163   164