Page 160 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

žale da je život neizdržljivo težak i da mu ne vide smisla ni izlaza. Zašto bi u naše vreme
bilo drukčije? Ovaj svet je, bar ovakav kakvog ga mi vidimo, veliki časovnik koji nikad, ni
prvog dana kad je prohodao, nije pravilno radio.

Pa dobro, neka je tako! Ali u isto vreme, uvek i u najtežim prilikama, čovek je našao
mogućnosti da uradi, ili da napiše, ili bar da kaže nešto dobro i potvrdno, nešto što njemu,
a ponekad i drugom pomaže da se nađe i snađe, što osvetljava put pred njim, pa ma
samo tri koraka unapred. (I on je govorio i za sve one koji nisu umeli ili, oboreni od života-
krvnika, nisu stigli da se izraze.) A u najgorem slučaju, ako nije mogao ni toliko, mogao je
da ne URADI neko zlo, da PREĆUTI zlu reč, da u ljudskim beskrajnim protivrečnostima i
sporovima bude na strani koju smatra boljom.

*

Lelujavo poslepodne. Mnogo stihova, malo muzike koja ih prati kao nemirna senka tanke
zavese na vetru. Pojedini od tih stihova zatreperi uporedo sa zavesom, i otkrije odjednom
čudesni predeo lepote, čitav jedan svet u koji verujemo tvrđe i bolje nego u svoje
sopstveno postojanje. Toliku snagu i uverljivost može da ima jedan jedini mali stih od
svega pet reči koje se mogu izgovoriti u jednom dahu.

*

Mislim da se ne varam kad kaže da je 99% svega što sam napisao napisano danju. Čim
sunce zađe, za mene prestaje vreme pisanja. Posle toga ja čitam i razmišljam, ponešto i
zabeležim, ali nikad mi se ne desi da sednem za sto i da pišem. Posle sunčeva zalaska, i
to ne samo u mraku nego i pri jačoj svetlosti lampe - ja ne vidim likove ni činjenice; desi
se samo da se SETIM neke pojedinosti, jer ceo svet je za mene tada kao predeo iz kojeg
sam otputovao. Sutradan, sa buđenjem, on je opet preda mnom i ja mogu opet da pišem.

*

Neko je negde napisao da sam ja potpuno ovladao duhom našeg jezika i da je taj jezik u
mojim rukama „postao poslušno sredstvo“. Da, mnoge stvari su postale i postoje. To
vidimo svi. Zanimljivije bi bilo potražiti odgovor na pitanje: zašto i kako postoje? O tome
ovaj pisac ne govori. A zašto? Ako ćemo već ispredati bajke i legende, moglo bi se, na
primer, pričati kako sam ja sa tim duhom našeg jezika, koji je kao neki zao Duh, sklopio
faustovski pakt. Otprilike ovako: dok živim i pišem, Duh će meni služiti svim svojim
snagama i sredstvima, a kad dostignem vrhunac savršenstva, što znači i svoj kraj - ja ću
njemu predati svoju dušu, da čini sa njom šta hoće. (A pravo govoreći, ne vidim šta će mu
ta moja duša i šta bi mogao da radi sa njom. Ali kad se već izmišlja i laže, onda treba ići
do kraja: jedna legenda više, jedna istina manje.)

*

Primetio sam odavno da ljudi koji ne umeju da pričaju, nisu sposobi ni da slušaju tuđe
pričanje. Tako imaju u isto vreme dva nedostatka i na dvostrukoj su šteti. Tome treba
dodati da ti ljudi nisu svesni tih svojih nedostataka i smatraju ih svojim preimućstvima nad
drugim ljudima.

*