Page 51 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Mnogi ljudi primaju i posmatraju život i svet oko sebe na jedan način koji bih ja nazvao -
vulgarnim pesimizmom.

*

Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi, jer njih lukavi kupci najviše traže, a oni sami
vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih
tragedija izuzetnih ljudi.

*

Tek kad čovek prestane da putuje, i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih, i
kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja - tek tada njemu se, slušajuči i gledajući
druge, otkriva pravo značenje puteva i putovanja.

*

Kao ispisano pred očima ili prišapnuto na uho, to saznanje mi se ukazalo u jednom
trenutku, celo i jasno. (Tako biva kad se ispod planinskih visova magle odjednom raskinu i
pred očima pukne neslućen vidik.) Saznanje je bilo u ovom: za svaki život, običan život
običnog čoveka, treba mnogo više napora, volje, strpljenja i odricanja nego što sam ja u
svojoj površnosti i lakomislenosti ikad slutio. Čovek nije cvet da procveta, blesne na suncu
i, svršivši svoje, opane i propadne. Čovek je tamno i složeno biće koje živi dugo, opasno i
strahovito dugo, iako se nama često čini da nije tako, a vezano je mnogim i raznovrsnim
vezama sa svim oko sebe; njegove se godine prepliću među sobom, dopunjuju ili potiru;
njegovi postupci, mnogobrojni, protivrečni, voljni i nevoljni, često slučajni ili nesvesni,
imaju svoje dejstvo i dobivaju svoje ime; kao takvi, oni žive u njegovoj svesti, a po svojim
posledicama u sudu i pamćenju drugih ljudi.

Teško onom ko počne da živi i dejstvuje među ljudima ne osećajući i ne uviđajući da je
tako. To nije, naravno, greh u bapskom smislu te reči, ali je bolest kojoj nema leka,
pogreška koja se, pre ili posle, skupo plaća, obično onda kad je to najteže i najnezgodnije,
kad se ništa ne da promeniti ni popraviti.

Da, nesumnjivo, čovek nije takav cvet, nije, mi to znamo i vidimo, ali kako odrediti i kazati
jasno i tačno šta jeste. To ne znamo i ne umemo. Niko nas tome nije mogao naučiti, a
sami nismo sposobni da otkrijemo celu istinu. Samo, zašto onda zbog toga neznanja
bivamo tako strogo kažnjavani?

*

Niko od nas nikad ne može potpuno da upozna ovaj svet na koji smo došli bez svoga
znanja i bez svoje volje. Tako smo sazdani i takav je naš položaj u ovom svetu da od
njega možemo da sagledamo povremeno, na mahove, delić po delić, samo malobrojne,
različite i protivrečne vidove njegove. Krv i sokovi koji teku u nama i koji nam služe (bolje
rečeno, koji se nama služe) za rasplod i održanje vrste, tako nas vode i zavode i toliko
nas troše i iscrpljuju da, služeći njima, ne stižemo da upoznamo ni osnovne pogodbe
ljudskog života ni prilike oko nas, a kamoli da otkrijemo dalje vidike i više ciljeve
čovekovog puta i zvanja. A naša otkrića i saznanja na tom putu samo nas zbunjuju i