Page 53 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Progone me misli, bojazni i skrupule o dužnostima i obavezama koje leže na meni a
kojima ja nisam dorastao i za koje ne nalazim snage, veštine ni vremena. Živim stalno
pod terorom neizvodljivih zadataka i nemilosrdno kratkih rokova. Osećam se kao
nebrižljiv, smeten i nesavestan čovek, neveran sebi i dužnik celog sveta. Ne razlikujem
istinske i opravdane obaveze od nametnutih ili izmišljenih i uobraženih; neke od njih
izvršavam, druge počinjem pa napuštam, treće ostavljam da zastare i potonu u zaboravu;
a sve zajedno me muče, smetaju pri radu, jednako kao u časovima odmora.

*

Živimo! Da, gospodine, ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja, sivim okeanom
pod bezimenim nebom, plovi sve brže u nepoznatom pravcu, i sa svakim danom biva sve
uža i tanja.

*

Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate, a koji često, predveče, donosi
brza rešenja zbog kojih se, te iste noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao
rastopljenim olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.

*

I u mladosti mi znamo da moramo umreti, i razmišljamo o tom, ali tek starost nas
polagano priprema za smrt i - ako poslušamo njen nauk - olakšava nam taj tamni prelaz
sa sunca u mrak. Ona nas uči prostom nauku da sve na zemlji mora umreti pa, prirodno, i
mi koji smo se rodili kao deo te celine.

*

Nije zabeleženo i neće nikad ni biti, nego će, živo i celo, ležati zaboravljeno u najdubljim
naslagama koje nikad ne izlaze na svetlost dana i pogled ljudskih očiju. A ipak, bilo je i
jeste, i znači nešto, znači mnogo, ali kako, kome i zašto, to nikad mi ljudi nećemo moći da
shvatimo; samo ćemo s vremena na vreme misliti o tome u stravičnom čuđenju.

*

Zašto pretrnem od svakog i najmanjeg zvuka? Zato što znam da je iza njega materija u
pokretu, a ja od toga strepim kao od udarca. Tišina je odsustvo aktivne materije ili bar
iluzija tog odsustva. Produžiti tišinu znači produžiti tu iluziju, a kad bih uspeo da je do
kraja produžim, to bi značilo isto što i pretvoriti je u stvarnost. Tišina je, u stvari, samo
nepomičnost materije, ali što se ne kreće - to ne postoji, a nepostojanje je dobro i ka
njemu teži sve.

Ni zvuka, ni znaka, ni slova ni reči ni imena, ni broja ni mere ni oblika. To je kraj svakog
pokreta i početak nepostojanja u kojem se gubi sve živo. Što pre, to bolje.

*

Onaj koji hoće da vlada ili koji je sticajem okolnosti doveden u položaj da mora da vlada
nad ljudima i ljudskim vrednostima, morao bi dosta toga da zna i razume, i još više da
oseća. Svejedno da li se ta njegova vlast prostire nad nekim skromnim kućanstvom ili nad