Page 55 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Ne treba ići daleko ni lutati svetom da bismo našli izrazite primere ljudske bede i veličine.
U našem najbližem susedstvu, čak i u najužem krugu porodice, postoje svi primerci
najlepše ljudske veličine i najniže bede. Mi ih znamo i pamtimo kroz život, u kojem se
toliko toga zaboravlja, a nikad ih ne pominjemo u našim razgovorima sa ljudima.

*

Celom svojom silom i svim svojim bogatstvom faraoni su kretali u očajničku borbu protiv
vremena. Oni su prividno pobeđivali i zadavali vremenu poraze koji su u očima svetine
izgledali potpuni i konačni; pa ipak su bili samo prividni. I evo sa tih piramida ceri se
prolaznost svih stvari i ništavost ljudskih zamisli; sve na njima i oko njih govori samo o
tome.

*

Život je takav da niko od nas ne treba dugo da se zadržava na jednom mestu, ni u
duhovnom ni u materijalnom smislu te reči. U tome, čovek je sličan ostalim živim bićima u
prirodi. Ostajući dugo na istom mestu, mi smo više izloženi opasnostima koje nas stalno
vrebaju i olakšavamo rad svima našim znanim ili neznanim, vidljivim ili nevidljivim
progoniteljima, jer u svako doba znaju gde smo i gde nas mogu naći. A to vodi našoj šteti
ili propasti. Treba menjati mesto, položaj i pravce kretanja. To nas zamara, iscrpljuje i čini
naš život nemirnim i iskidanim, ali nemir je vezan sa životom, on je jedan od zakona
postojanja, i jedno od sredstava u borbi za održavanje.

*

Na aerodromu.

Čovek može da živi dok ima snage da se zavarava i da tako podnosi misao o
nesavršenstvu sveta i nestalnosti odnosa u njemu; kad izgubi tu sposobnost, on nije više
za život, teško ga podnosi, i bolje mu je da ga što pre na lep način odbaci.

Pa ipak, on to retko čini.

*

Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovno izvan moje volje i moga znanja i
saznanja. Ono što sam bio, hoteči da to budem, takvo je da u većini slučajeva ne vredi
mnogo, a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti, i bolje bi bilo da
nije nikad ni bilo, ili da se bar može zaboraviti, kad se već ne može izbrisati.

Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška
koju ništa više ne može popraviti.

Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu, a ko je onaj drugi koji, ne
poznavajući sebe, živi u istoj koži sa mnom, stideći se svog nerazdvojnog parnjaka.

*