Page 56 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 56
Kao što su u staroj Kini, nekad, žene imale osakaćene noge, tako u nas Cincari imaju, od
najranijeg detinjsta, osakaćenu dušu.
Nije lepa ova misao, možda nije ni tačna, ali ona mi se javila davno i vraća se stalno, tako
da sam morao ipak da je zabeležim.
*
Po islamskom verovanju, Jovan Krstitelj je, u razgovoru, upitao Satanu (Iblisa) kad je
njegova vlast nad čovekom najveća. „Onda kad se čovek najede i napije" - odgovorio je
Iblis.
Zbog toga je Jovan Krstitelj rešio da bude i ostane uzdržljiv u jelu i piću.
*
Čovek koji nastoji da poraste tako što u svojim, a zatim u svačijim očima umanjuje sve
oko sebe. Da bi to postigao, on primenjuje nadljudski i neljudski visoka merila na svačija
dela i postupke. Pred njegovim sudom ne može niko opstati, ni tu meru izdržati, pred njim
se sve spušta, povija i smanjuje do nepostojanja. Jedinica merenja je: nula.
Kad tako sve oceni, premeri i sravni sa zemljom, onda se pobednički prošeta tom
pustinjom, kao melanholičan trijumfator, žaleći se na nesposobnost ljudi i nesavršenost
stvari. A iza njegovih leđa odmah se ispravlja i diže sve što je on svojim merenjem oborio i
unizio i dobija ponovo svoju stvarnu meru i visinu koju je oduvek imalo. Ali on, on se nikad
ne okreće da bi pogledao iza sebe, ide samo napred, pobednički i sigurno, i meri i obara
sve, a sam ništa ne zna do to i ničeg nema do svojih visokih merila, i svog beskrajnog
zadovoljstva zbog njih.
*
Sa početkom samog postojanja i prvim pokretom u majčinoj utrobi, postavlja se za nas
pitanje - izlaza. A kad se oslobodimo te tamnice, to je samo prividno i privremeno
oslobođenje, jer sa prvim zrakom zemne svetlosti počinje novo i dalje, sve življe, traženje
izlaza. I traje do poslednjeg daha i poslednjeg pokreta. Tome traženju služe sve naše
misli, sva naša lutanja, svi naši - i najneverovatniji - postupci, napori, zaleti i sudari.
*
Vidim: tu, među ljudima, živi čovek koji ne poznaje ni sebe ni sveta oko sebe. Živi
dvadeset-trideset godina, zalazi u četrdesete, a svojim postupcima kao i svojim rečima ne
prestaje da izaziva nesporazume i sukobe, i stalno je u protivrečnosti sa svojim pravim
bićem. Dužan svima a u deficitu prema sebi. Vi biste pomislili da takav život, sav od
nedoslednosti i jalovog rasipanja snaga, ne može dugo trajati. Varate se. Nije lak, ni lep,
ni plodan, ali traje. Ko da iz skokova, sudara i posrtanja crpe snage, čovek živi - iako se
ne vidi pravo čemu i od čega - živi i primiče se starost. Posmatrajući ga, svak se pita:
kakva će to starost biti.
*