Page 57 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 57

To što nam život čini nemogućnim i što je mnoge, i najbolje, pre vremena sa sveta
       oteralo, to nisu velike mržnje ni teški zločini. Nije reč o nekoj zloći i podlosti, kao izuzetnim
       i naročitim ljudskim osobinama. U pitanju je zlo koje čine obični ljudi, i ne primećujući,
       svakodnevno, ana to ih nagone njihova obična ljudska svojstva, često i ljudske vrline.


                                                            *


       Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam primetio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i
       postupke od dobrih, ni pametne od ludih. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo,
       sa takvim nedostatkom, živeti kao čovek među ljudima. Kad se to zna i uzme u obzir, ne
       treba se ničem čuditi.


                                                            *


       Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu, kako čovek, uopšte,
       sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči.

                                                            *


       Kad bi se moglo saznati, izreći i dalje preneti ono što muzika nejasno nagoveštava, čovek
       ne bi bio ono što je sada - tamno biće u tami, koje ne zna ništa pouzdano o sebi ni o svetu
       u kome živi, ni o svojoj pravoj sudbini.


                                                            *

       Čovek nije samo sebičan i bezobziran u postupcima, nego je i svirepo strog u svojim
       sudovima o drugim ljudima. A kad jednom počnemo da sudimo drugog čoveka, onda to
       vodi ka sigurnoj i potpunoj osudi.


       Prvo otkrijemo na čoveku, koga smo izabrali za žrtvu, neku sitnu slabost ili nedoslednost.
       (To je obično ona koja je nama lično, u ma kom pogledu, štetna ili neprijatna.) Tu slabost
       svesno uporedimo s odgovarajućim dobrim osobinama nekog savršenog čoveka, kakav
       nigde ne postoji, ali koji nam stalno lebdi pred očima kad sudimo o ljudima oko sebe. U
       isto vreme, u nama se, nesvesno, ta na drugom zapažena slabost poveže sa istom ili
       sličnom slabošću koju sami imamo, i manje ili više skriveno, nosimo kroz život. U svetlosti
       tog poređenja, slabost koju smo otkrili na našoj žrtvi dođe nam još više mrska i odvratna.
       A moralno ogorčenje zbog tih tuđih mana, koje potpuno zakloni slične nedostatke u nama,
       omogućuje nam da zauzmemo strog i uzvišen stav sudije i žrtve u isto vreme, i izaziva u
       nama stanje moralne euforije. Ta euforija nas brzo i sigurno udaljuje sa puta svakog
       ličnog moralnog usavršavanja, i stvara od nas, u manjoj ili većoj meri, strašne i
       nemilosrdne sudije, pa čak i krvnike.


                                                            *


       Njega je od detinjstva mučilo čudno osećanje: da je sve što je najbolje i najvrednije u
       životu bilo i prošlo, pre nego što je na njega došao red da živi, da su za njega i njegovo
       vreme ostali ogrisci lepe gozbe. I dok mnoge ljude muči misao da je svet pun lepota i
       dobara, ali da je sve to zbog nečega (na primer zbog nepravične društvene podele, ili
       slično) njima nepristupno, njega muči saznanje da svet ovaj nema i ne može da mu pruži
       ništa vredno ni dostojno divljenja, sve i kad bi hteo.
   52   53   54   55   56   57   58   59   60   61   62