Page 58 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 58
*
Uzalud pokušavam da se setim otkad to ja silazim ovim stepenicima koje vode samo
napred i samo naniže, a uz koje, naviše, nema puta ni povratka. Sve što mogu, to je da se
s vremena na vreme zaustavim, ali samo za minut-dva, koliko da kažem sebi i vama
nešto o ovom mom putovanju nizbrdo. A to nije mnogo. Upravo, sve što pouzdano znam
to je: da jedna od ovih stepenica, ne znam koja, završava ambisom i da je prema tome
poslednja. Pa i pored toga ja idem vedro, bez žurbe, ali i bez oklevanja. Ne znam zašto,
ali hteo bih da se zna da sam tako silazio ovim stepenicama, i da smatram da tako treba
da čovek pređe ovaj svoj put, mirno, rešeno, bez oklevanja i vajkanja. To je ono što zavisi
od mene i tako treba svi da radimo.
*
To je jedan od onih ljudi koji su u svakom trenutku - i u snu, valjda! - svesni sebe i svoje
vrednosti, koju su sami procenili i utvrdili.
*
Ukusno skrojenim i vešto upotrebljenim naborima svoje haljine žena je osvojila više
muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. To često
zaboravljaju i žene same i njihovi krojači.
*
Ponekad ti se čini - stići će neko i daće ti jedva primetan ali jasan i siguran znak da je
došao kraj onom što ti je uvek izgledalo da kraja nema, i da počinje ono što ti se uvek
činilo da ne može biti. A ako se tada desi da, zbunjen i malodušan, kakav si uvek bio,
budeš oklevao i pipao oko sebe, tražeći put i izlaz - doći će neko nevidljiv, nečujan, uzeće
te pod ruku neosetno i lako, i izvešće te iz te sumračne gužve u kojoj se, otkako znaš za
sebe, neprestano gubiš i tražiš.
A može biti da nikad niko neće doći, da se ništa neće desiti, i da je sve ovo samo jedan
od onih stalnih, večnih ljudskih snova koji se nikad ne ostvaruju i nikad ne prestaju da nas
prate.
*
Što je čovek slabiji, to mu više dolazi ovaj svet kao patnja i iskušenje. I obrnuto, ukoliko je
jedan čovek jači, utoliko pre može da predstavlja patnju i iskušenje za sve oko sebe.
*
„Urođeno osećanje krivice" - nezdravo osećanje nestvarne krivice, koje je bolest mnogih
ljudi i omiljen predmet književnosti XIX veka, ne sprečava toga istog čoveka da u svom
životu počini ceo niz stvarnih nedela i prestupa. I začudo, te svoje stvarne grehe on
mnogo teže priznaje i mnogo manje se kaje zbog njih nego zbog onih koje nikad nije
počinio, a koje voli da ispoveda. Vaspitanjem bi trebalo od samog početka suzbijati u
detetu to bolesno osećanje krivice, a ponekad mi se čini da bi takve ljude trebalo
kažnjavati upravo zbog tih njihovih uobraženih greha i prestupa; time bi se možda ti
bolesnici izlečili i sprečili da počinjaju istinske.
