Page 166 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Па где су? То је оно! - рече свечано Петрицки метнувши кажипрст на врх носа.

- Говори, остави се глупости! - смешећи се рече Вронски.
- Камин нисам палио. Ту негде мора бити.

- А, не комедијај! Где је писмо?

- Збиља сам заборавио. Или сам можда сањао? Стани, стани! Што се љутиш! Да си ти,
као ја јуче, пио по четири боце на човека, заборавио би и како ти је име. Чекај, сад ћу се
сетити.

Петрицки оде иза преграде и леже на кревет. - Чекај! Ја сам лежао овако, а он је стајао
тако. А - а - а - а... Ево га! - и Петрицки извуче писмо испод душека где га је био сакрио.

Вронски узе писмо и цедуљицу. Тачно оно што је и очекивао - писмо од матере с
прекорима што не долази, и цедуља од брата у којој јавља да има нешто с њим да разговара.
Вронски је знао да је обоје једно исто. »Шта их се тиче?« помисли, и згужвавши писма
ћушну их између дугмади од мундира, у намери да их успут пажљиво прочита. У ходнику
избе сретоше га два официра, један из њиховог а други из другог пука.

Стан Вронског био је увек збориште свих официра.

- Куда ћеш?
- Морам у Петерхоф.

- А коњ, је ли дошао из Царског?

- Дошао је, али га још нисам видео.

- Кажу да Махоћинов Гладијатор рамље.
- Глупости! Само, како ли ћете јахати по овом блату? - рече други.

- Ево мојих спаситеља! - спазивши ову двојицу повика Петрицки, пред којима је стајао
посилни са ракијом и киселим краставцима на послужавнику. - Јашвин ми је рекао да пијем,
да се освежим.

- Е, баш нам јуче досадисте - рече један од ових што дођоше - целу ноћ нисмо тренули.

- Ах, а како смо тек завршили! - причао је Петрицки. - Волков се попео на кров и говори
како му је тешко и тужно. Ја викнух: дајте музику, свирајте жалосни марш! И он ти лепо
заспа на крову уз звуке жалосног марша.

- Пиј, пиј ракије, то је добро, а затим селтерске воде и што више лимуна - говорио је
Јашвин стојећи над Петрицким као мати кад нуди детету лек - а затим мало шампања - тако
једну боцу.

- Е, то је паметно. Чекај, Вронски, да попијемо по једну.
- Не, збогом, господо, ја данас не пијем.

- А, збиља, да не отежаш? Онда ћемо ми сами. Дај селтерске воде и лимуна.

- Вронски! - повика неко кад је он већ био у ходнику.

- Шта је?
- Требало је и косу да ошишаш, сувише је тешка, нарочито на ћели.

Вронски је, збиља, пре времена почео да ћелави. Он се весело насмеја показујући своје
лепе зубе, намаче капу на ћелу, изиђе из ходника и седе у кола.