Page 169 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

што је много важније, био тврдо уверен да нико у свету нема тога pluck-а више него он.

- А ви јамачно знате да није било потребно велико знојење.
- Није било потребно - одговори Енглез. - Молим ва не говорите гласно. Коњ се узбуђује -
додаде он климнувши главом према затвореном одељењу пред којим су стајали, и где се чуо,

по слами, топот ногу које се премештају.
Он отвори врата и Вронски уђе у слабо осветљено одељење. У одељењу, преносећи се с

ноге на ногу на свежој слами, стајала је врана кобила са корпом на устима. Разабравши се у
полусветлости одељења, Вронски баци један општи поглед на све облике своје љубимице.
Фру-Фру је била средњега раста и по облицима не беспрекорна. Била је сва уских костију;
мада се грудни кош јако истурио напред, ипак су јој груди биле уске. Сапи, мало опуштене
наниже, а на ногама, особито задњим, укошена копита. Мишићи задњих и предњих ногу нису
били особито крупни, али у појасу кобила беше необично широка, што је особито падало у
очи сад, после потребне тренаже и спалог трбуха. Ножне кости испод колена, гледане спреда,

виделе се не дебље од прста, а необично широке, гледане са стране. Цела кобила, осим
ребара, чинила се као згњечена с бокова и сатерана унутра. Али је имала једну особину која,
чинила да се сви недостаци забораве; та особина била је крв, крв која се испољава, како
Енглези кажу. Јако истакнути рибићи, испод мрежице од жила разапете под танком,
покретном глатком као атлас кожом, били су као кост чврсти. Сувоњава глава, са испупченим
сјајним и веселим очима, ширила се при чељусти у истакнуте ноздрве са преградном опном

изнутра напивеном крвљу. У целој појави, а особито у глави, видео се одређен, енергичан, и
у исто време нежан израз. Била је то једна од оних животиња које, чини ти се, не говоре само
зато што им механичко уређење уста то не допушта.
Вронском се бар учинило да је разумела све што је он сад гледајући у њу, осећао.

Чим Вронски уђе, она дубоко удахну у себе ваздух, искоси своје испупчено око тако да се
беоњача закрвави, и са супротне стране је гледала на ушавше тресући корпом и еластично

стајући с ноге на ногу.
- Ето, видите како је узбуђена - рече Енглез.

- О, мила моја! О! - говорио је Вронски прилазећи кобили и умиљавајући јој се.

Али што се он ближе примицао, она је све више била узнемирена. Тек кад је пришао
њеној глави, одједном се стиша, а мишићи јој заиграше под танком нежном длаком. Вронски
је помилова по тврдом врату, поправи јој прамен гриве који беше прешао на другу страну
врата, и примаче своје лице к њеним раширеним, танким као крило слепог миша ноздрвама.
Кобила звучно удахну и испусти ваздух из напрегнутих ноздрва, уздрхта, приљуби оштро ухо
и опружи чврсту црну усну ка Вронском, као да жели да га ухвати за рукав. Али сетивши се

корпе, отресну њоме, и опет се поче премештати с ноге на ногу.
- Буди мирна, мило моје, буди мирна! - рече он погладивши је по сапима и радостан што

је коња нашао у најбољем стању, изиђе из одељења.
Узбуђење коња прешло је и на Вронског; осећао је да му крв јури к срцу, и да исто онако
као коњ, хоће да се креће и да уједа; осећао је и страх и радост.

- Дакле, уздам се у вас - рече Енглезу - у шест и по да будете на месту.

- Све у реду - рече Енглез. - А ви, куда ћете, милорде? - упита изненада, употребивши
назив my-Lord, који готово никад није употребљавао.