Page 163 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Па, готово рајнског - рече млади официр, стидљиво погледајући Вронског и старајући се
да ухвати прстима брчиће који тек што беху никли.

Видећи да се Вронски не окреће, млади официр устаде.
- Хајдемо у билијарску салу - рече он.

Пуначки официр послушно устаде и обојица се упутише вратима.

У то време уђе у собу висок и стасит коњички капетан, Јашвин, и презриво климнувши
главом двојици официра приђе Вронском.

- А! Ево га! - викну он ударивши Вронског јако својом великом шаком по еполети.
Вронски се љутито окрете, али лице му у тренутку засија урођеном му мирном и одлучном
љубазношћу.

- То је паметно, Аљоша - рече капетан јаким баритоном - Кад свршиш с јелом, попиј
једну чашицу.

- Не једе ми се.
- Увек нераздвојни - додаде Јашвин с подсмехом гледајући двојицу официра који у то

време изиђоше из собе. И седе поред Вронског, савивши под оштрим углом своје према
висини столице одвећ дугачке ноге у уским панталонама. - Што ниси јуче свратио у
Красњенско позориште?

Нумерова је била сасвим добра. Где си био?
- Задржао сам се код Тверских - рече Вронски.

- А! - одговори Јашвин.

Јашвин, коцкар, пијаница, и не само човек без икаквих правила, него човек са
неморалним правилима - тај Јашвин био је најбољи пријатељ Вронског у пуку. Вронски га је
волео због његове необичне физичке снаге, која се највише испољавала томе што је могао
пити као бачва, не спавати, и остати увек исти; и због његове велике моралне снаге коју је
показивао у односима према старешинама и друговима, изазивајући страх поштовање према

себи чак и при картању, где је играо на десетине хиљада, и, увек, без обзира на попијено
вино, тако умешно и контролисано, да је сматран за најбољег играча у Енглеском клубу.
Вронски га је волео и уживао нарочито зато што је осећао да Јашвин њега воли, и то не
због његовог имена и богатства него због њега самог. И само Јашвину једином Вронски би

могао поверити тајну свога срца. Он је осећао да само Јашвин, без обзира на то што је
изгледало да презире свако осећање, само он, чинило се Вронском, може разумети велику
страст која је сад испуњавала сав његов живот. Осим тога, он је био уверен да Јашвин
сигурно не налази задовољства у сплеткама и скандалима, и да ће његово осећање разумети
онако како треба, то јест, знати и веровати да љубав та није шала и забава, него нешто много

озбиљније и важније.
Вронски му није говорио о својој љубави, али је знао да Јашвин све зна, све разуме како
треба, и било му је пријатно да то види по његовим очима.

- А, да! - рече Јашвин кад чу да је Вронски био код Тверских; и блеснувши својим црним
очима дохвати леви брк и стаде га, по својој рђавој навици, гурати у уста.

- А шта си ти јуче радио? Добио на картама? - упита Вронски.