Page 170 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Вронски зачуђено подиже главу, и погледа, како је само он умео да гледа, не у очи него у
чело Енглезу, чудећи се смелости његовог питања. Али разумевши да је Енглез, управљајући
такво питање, гледао на њега не као на господара него као на џокеја, одговори му:

- Идемо до Брјанског, кроз један сат бићу код куће.

»Колико пута ми данас задају то питање!« рече у себи и поцрвене, што је код њега ретко
бивало. Енглез га пажљиво погледа, и као да је знао куда Вронски иде, додаде:

- Најглавније је бити спокојан пред трком - рече - будите расположени и низашта се не
узбуђујте.
- All right - смешкајући се одговори Вронски, ускочи у кола и нареди: у Петерхоф.

Тек што је одмакао неколико корака, кад облак, који је још од јутра претио кишом, наиђе
и лијну пљусак.

»Не ваља - помисли Вронски дижући кров кола. - И иначе је влажно, а сад ће се сасвим
раскаљати.« Седећи сам у затвореним колима извади писмо материно и цедуљицу од брата и
прочита их.

Да, све једно те једно. И мати, и брат, и сви налазе за потребно да се мешају у његове
интимне ствари. То мешање изазва у њему љутњу - осећање које се у њему ретко јављало.

»Шта се њих тиче? Зашто сваки сматра за своју дужност да се брине о мени? И зашто се сви
врзмају око мене? Због тога што виде да је то нешто што они не могу да схвате. Кад би ово
била обична, ниска, светска љубавна веза, они би ме оставили на миру. Али осећају да је ово
нешто друго, да ово није играчка, да је мени та жена дража од живота. то је оно што не
разумеју, и зато им је криво.

Каква год буде била наша судбина, ми смо је створили, и ми се не жалимо на њу - говорио
је сједињујући у речи ми себе и Ану. - Да, хоће да нас уче како да живимо. Немају појма о том
шта је срећа, не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несреће - нема живота«,
мислио је Вронски.

Љутио се на све због њихова мешања баш зато што је осећао да су сви они у праву. Осећао
је да љубав која га везује за Ану није тренутак заноса који ће проћи, као што пролазе светске
везе, не остављајући ни код једног ни код другог никаквих трагова, осим пријатних или
непријатних успомена. Осећао је сву мучност свога и њеног положаја, сву тешкоћу скривања

њихове љубави, која је стајала пред очима света, сва лагања претварања; лагати, претварати
се, пренемагати се, мислити о другима, док је страст која их везује тако јака, да обоје
заборављају на све сем своје љубави.

Јасно се сећао случајева, често понављаних, кад је морао да лаже и да се претвара, што је
било противно његовој природи; сећао се, особито живо, више пута код ње опаженог осећања
стида због потребе да лаже и да се претвара. И у њему се пробуди чувство, које је понекад
наилазило на њега од времена кад се упознао са Аном. То је било чувство мрског гнушања
према нечему - да ли према Алексију Александровичу, да ли према себи, или према целом
свету - то није тачно знао. Увек би гонио од себе то чудновато осећање. Сад, стресавши с

настави ток својих мисли.
»Да, она је пре била несрећна, али поносита и мирна; сад не може бити мирна и

достојанствена, иако то не показује. Јест, то треба окончати«, реши у себи.
И први пут му дође у главу јасна мисао о томе да је преко потребно прекинути ту лаж, и