Page 31 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

својом вољом убрзавао и успоравао кретање. Он јој приђе плашљиво, али га њен осмејак
умири.

Она му пружи руку, и пођоше заједно, убрзавајући што су брже јурили, она му је све јаче
стезала руку.

- С вама бих брже научила; не знам зашто, али осећам поверење према вама - рече му она.
- И ја верујем у себе кад се ви ослоните на мене - додаде он, али се одмах уплаши онога

што је рекао и поцрвене. И збиља, чим изговори те речи, одједном, као кад сунце зађе за
облаке, њено лице изгуби сву своју умиљатост, и Љевин опази ону познату му живу промену
на њену лицу која је показивала напрегнутост мисли: на њену глатком челу појави се бора.
- Ви имате неку непријатност? Уосталом, ја немам права да питам - брзо проговори он.

- По чему то мислите?... Не, није ми ништа непријатно одговори она хладно, и одмах

додаде: - Јесте ли видели m-lle Linon?
- Још нисам.

- Приђите јој, она вас много воли.

»Шта ли је то? Увредио сам је. Боже, помози ми!« - помисли Љевин и појури старој
Францускињи са седим увојцима, која је седела на клупи.
Смешећи се и показујући своје вештачке зубе, она га предусрете као старога пријатеља.

- Да, ето растемо - рече она показујући очима на Кити, и - старимо. Tiny bear [12] већ је
велики! - настави Францускиња смејући се и подсети га на његову шалу о трима госпођицама
које је он поређивао са три медведа из једне енглеске басне. - Сећате ли се, тако сте често
говорили?

Он се тога апсолутно није сећао, а она се десет година смеје тој његовој шали која јој је
била по вољи.

- Него, идите, идите, клизајте се. Је л’ те да се наша Кити сад лепо клиза?

Кад је Љевин поново пришао Кити, лице њено више није било строго, очи су гледале исто
онако искрено и љупко; Љевину се чинило да у њеној љубазности има извештачене мирноће.
И би му тешко. Пошто су поразговарали о старој гувернанти и њеним настраним навикама,
Кити запита како он живи.

- Зар вам није досадно на селу?

- Није, није ми досадно, јер сам увек у послу – рече он осећајући да га она потчињава
своме мирном тону, из којег неће имати снаге да се отргне, као што је бивало с почетка зиме.

- Хоћете ли дуго остати? - упита га Кити.
- Не знам - одговори он, не мислећи о оном што говори. Помисао на то, да ће, ако се
упусти у тај тон мирног пријатељства, опет отпутовати не учинивши ништа, дође му у главу и
он одлучи да се бори.

- Како да не знате?

- Не знам. То зависи од вас - рече, и одмах се уплаши.

Да ли Кити није чула његове речи, или није хтела да их чује, тек као да се спотаче, удари
двапут ногом о лед, и брзо одјури од њега. Отклиза се до m-lle Linon, рече јој нешто и упути