Page 29 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

IX

Осећајући како му лупа срце, Љевин се у четири сата скиде са фијакера пред Зоолошком
баштом и пође стазом ка клизалишту знајући насигурно да ће тамо наћи Кити, јер је на улазу
видео кочије Шчербацких.

Био је ведар и хладан дан. Напољу је стајао читав низ кола, саоница и жандарма. Гомиле
лепо обучена света, са шеширима који су се преливали на сунцу, врвеле су на улазу и
рашчишћеним стазама, између кућица начињених у руском стилу, са резбаријом на крову;
старе китњасте брезе, чије су се гране повијале под снегом, изгледале су као обучене у ново
свечано рухо.

Он је ишао стазом ка клизалишту и говорио у себи:

»Не треба се узрујавати, треба се стишати. Шта ти је? Шта хоћеш? Ћути, будало!« говорио
је своме срцу. И што се већма трудио да се умири, све већма га је нешто гушило. Неки
познаник га срете и викну га по имену, али Љевин га и не познаде. Попе се на брдо; ту су
звечали ланци спортских саоница које су се дизале и спуштале низ брег, тутњале и превртале
се уз пратњу веселог смеха. Он прође још неколико корака и дође до главног клизалишта, и

одмах између свију клизача познаде њу.
Сазнао је да је она ту по радости и страху који му обузеше срце.

Она је стајала и разговарала с једном госпођом на супротном крају клизалишта. Чинило
се да нема ничег особитог ни у њеном оделу ни у њеном држању; али Љевин је њу тако лако
познао у гомили, као што би се лако познала ружа међу копривама. Кити је осветљавала све.
Она је била осмејак који је обасјавао све унаоколо. »Је ли могућно да ћу сићи доле на лед, да

јој могу прићи?« помисли он. Место где је она стајала чинило му се као неприступачна
светиња, и у једном тренутку замало није отишао, толико га беше спопао страх. Морао се
савладати и рећи сам себи како око ње пролазе и други сваковрсни људи и он може отићи
тамо да се клиза. Сиђе доле, избегавајући да дуго гледа у њу, као у сунце, али ју је видео, као
и сунце, и не гледајући је.

У исти дан у недељи, и у исто време, скупљала су се на леду лица која су се познавала и
припадала истом друштву. Ту били мајстори у клизању, који су се разметали својом
вештином и они који су тек учили гурајући пред собом наслоњаче, невешти и плашљиви; и
деца и старци који су се клизали из хигијенских потреба. Сви су се Љевину чинили као

срећни изабраници, зато што су били у њеној близини. Сви клизачи јурили су хладнокрвно
поред ње, час сустижући је а час престижући је; чак су и разговарали с њом, и независно од
ње уживали у дивном леду и лепом времену.

Николај Шчербацки, Китин брат од стрица, у кратком капуту и узаним панталонама,
седео је на клупи са клизаљкама на ногама, и кад угледа Љевина, викну: