Page 362 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

тутнувши га још једанпут у бунду, рече: - Ја те много волим! Је ли, могу ли присуствовати
седници?

- Разуме се да можеш.
- О чему ћете говорити данас? - питаше Љевин не престајући да се осмејкује.

Дођоше на седницу. Љевин је слушао како секретар, кидајући дах, чита записник, а
очевидно не зна шта чита; али је Љевин видео по лицу овог секретара да је то симпатичан,

добар и красан човек. Видело се то и по томе како се збуњивао читајући записник. Затим
почеше говорити.
Препирали су се око отписивања некаквих сума, и о провођењу некаквих цеви; Сергије
Иванович је пецнуо двојицу чланова и нешто победоносно и дуго говорио; други пак члан,

забележивши раније нешто на хартијици, збуни се у први мах, али му затим одговори и врло
заједљиво и љубазно.

А затим Свијажски (он је био ту) такође рече нешто, тако лепо и племенито.
Љевин их је слушао и јасно видео да ту нема ни отписаних сума, ни цеви, да се ту стварно
нико не срди, да су сви они добри, красни људи, и да све то тако лепо и љупко иде међу

њима. Никоме нису сметали они, а и њима свима је било пријатно. Значајно је за Љевина
било: како су сви они данас скроз провидни, и он по малим, раније неприметним знацима
може да позна душу свакога од њих, и јасно да види да су сви добри. Особито су њега,
Љевина, данас сви необично волели. То се видело по начину како су говорили с њим, како су
умиљато, љубазно гледали у њега чак и они непознати.

- Но, јеси ли задовољан? - упита га Сергије Иванович.

- Веома. Нисам ни мислио да је то тако занимљиво! Дивота!
Свијажски приђе Љевину и позва га к себи на чај. Љевин сад никако није могао да појми,

и да се сети: шта га оно раније у Свијажском није задовољавало, и шта је очекивао од њега.
Био је то паметан и необично добар човек.
- Врло радо - рече Љевин и упита за жену и свастику. - И по чудноватој повезаности
мисли, пошто се у његовој уобразиљи мисао о Свијажсковој свастици везивала за брак, њему

се учини да никоме не може боље испричати своју срећу него жени и свастици Свијажског, и
врло радо пристаде да иде к њима.

Свијажски га је испитивао, као и увек, о послу на селу, не претпостављајући, наравно, ни
сада, никакву могућност да би се ту могло наћи нешто што није већ нађено у Европи; али сад
то Љевину није било нимало непријатно. Напротив, он је осећао да је Свијажски у праву, да
је сав тај посао ништаван, и запажао чудновату мекоту и нежност са којом је Свијажски
избегавао доказе да он има право. Свијажскове даме биле су особито љубазне. Љевину се
чинило да оне већ све знају, и да имају симпатије за њега, само не говоре о томе, из
деликатности. Седео је код њих три сата, разговарао о разним предметима, али увек

подразумевао само оно што је испуњавало његову душу, и није опажао да је њима страшно
досадно, и да је код њих одавно време да се спава. Свијажски га испрати до предсобља
зевајући и дивећи се чудноватом стању у којем се налазио његов пријатељ. Прошао је један
сат по поноћи. Љевин се врати у гостионицу, и уплаши се сад од мисли како ће сам, са својим
нестрпљењем, провести осталих десет часова. Дежурни, будан лакеј запали му свеће, и хтеде

да изиђе, али га Љевин заустави. Овај лакеј, Јегор, кога Љевин раније није ни примећивао,