Page 358 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIII

Кад устадоше од стола, Љевин хтеде да пође за Кити у салон, али се бојао да јој то не буде
непријатно због одвећ велике очигледности његовог интересовања њом. Остаде дакле у кругу
мушкараца узимајући учешћа у општем разговору; али, иако не гледајући у Кити, осећао је
њене покрете, њене погледе, и оно место на којем је стајала у салону.

Он је одмах, и без најмањег усиљавања стао испуњавати обећање које јој је дао - да увек
добро мисли о свима људима, и да увек све воли. Разговор се повео о задрузи, у којој је

Песцов видео некакво особито начело које је он називао хорским начелом [130] . Љевин се
није слагао ни с Песцовом, ни с братом, који, некако на свој начин, и признавао је и није
значај руске задруге. Љевин је разговарао с њима једино зато да би их помирио и да би
ублажио њихове одговоре. Нимало се није интересовао ни оним што је сам говорио, још

мање оним што су они говорили; желео је само једно: да њима и свима буде добро и
пријатно. Он је сада знао шта је оно једно што је једино важно. И то једино било је прво
тамо, у салону, а затим се почело помицати и зауставило се код врата. Љевин је, не обрнувши
се, осетио на себе уперени поглед и осмејак, и није могао да се не окрене. Кити је стајала
код врата са Шчербацким, и гледала у Љевина.

- Ја сам мислио да ви идете клавиру? - рече он прилазећи јој. - Ето шта мени недостаје на
селу: музика!

- Не, пошли смо овамо с намером да вас одазовемо, и хвала вам - рече она награђујући га
осмејком као поклоном - што сте нам пришли. Какво је задовољство препирати се? Никад
они тамо један другог неће убедити.

- Да, зацело - рече Љевин - у већини случајева препиреш се ватрено само зато што никако
не можеш да схватиш шта управо хоће да докаже противник.

Љевин је често опажао при препиркама међу најпаметнијим људима да су после
огромних напора, огромне количине тананости и речи, они који су се препирали долазили до
сазнања да им је оно око чега су се носили с тим да једно другом то докажу - одавно, још у
почетку препирке, било познато; али, воле размимоилажења, и зато неће да именују то што
воле, да им се то не би оспорило. Он би често, за време препирке, осетио: схватиш оно што
воли противник, и одједном и сам заволиш то исто, одмах се сложиш, и тада сви докази

отпадају као непотребни; а понекад би осетио обратно - кажеш ти оно што волиш, и због
чега измишљаш доказе, и ако се деси да си то казао добро и искрено, противник се одједном
сложи и престане с препирком. То, ето, хтео је да каже.

Кити набра чело трудећи се да разуме. Али тек што је он почео да објашњава, она је одмах
схватила.
- Разумем: треба сазнати око чега се онај препире, шта воли, тада се може...