Page 360 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

одговорити.«

Он погледа у њу упитно, плашљиво.
- Само тада?

- Да - одговори њен осмејак.

- А с... сад? - упита он.
- Ево прочитајте. Ја ћу написати оно што бих и желела. Што бих јако желела! - Она

написа почетна слова: »д, б, м, з, и, о, ш, ј, б«. То је значило: »Да бисте могли заборавити и
опростити што је било.«

Он дохвати креду напрегнутим дрхтавим прстима и, сломивши је, написа почетна слова
следећег: »Немам шта да заборавим и праштам, ја сам вас без престанка волео.«
Она погледа у њега са уздржаним осмејком.

- Разумела сам - рече шапатом.

Он опет седе и написа дугачку реченицу. Она све разумеде, и не питајући га да ли је тако,
узе креду и одговори.

Сада Љевин дуго није могао да разуме шта је написала, и често јој је погледао у очи. На
њега беше наишло помрачење од среће. Никако није успевао да подметне оне речи које је она
имала на уму; али у њеним дивним и од среће блиставим очима видео је све што је требало да
зна. И написа три слова. И не беше још свршио писање, а она већ читаше за његовом руком, и
сама доврши и написа одговор: да.

- Играте secretaire? [131] - рече стари кнез прилазећи. - Међутим треба да идемо, ако
хоћеш да стигнеш у позориште.

Љевин устаде и испрати Кити до врата.
У њиховом разговору било је све речено; било је речено да га она воли, и да ће казати оцу
и матери да ће он сутра ујутру доћи.