Page 361 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIV

Кад је Кити отишла и Љевин остао сам, он осети такву узнемиреност без ње, и такву
нестрпљиву жељу да што пре, што пре доживи сутрашње јутро, кад ће је опет видети и на
свагда се сјединити с њом, да се уплаши, као смрти, тих четрнаест часова које је требало да
проведе без ње. Имао је потребу да се састане и разговара с ким било, да не би био сам, да би
прекратио време. Степан Аркадијевич био му је најпријатнији сабеседник, али он је

полазио, како је говорио, на неко посело, у самој ствари на балет. Љевин је успео свега да му
каже да је срећан, и да га воли, и да никад, никад неће заборавити оно што је он, Стива, за
њега учинио. Поглед и осмејак Степана Аркадијевича показаше Љевину да је он као што
треба разумео то осећање.

- А сад, је ли време да се мре? - рече Степан Аркадијевич умиљато стежући Љевину руку.
- Нннее! - рече Љевин.

Дарја Александровна, праштајући се с Љевином, такође му као честита, рекавши: »Како
ми је мило што сте се опет срели с Кити, треба ценити стара пријатељства.« Љевину беху
непријатне ове Долине речи. Она није могла схватити како је све то високо и неприступачно

за њу, и стога би боље било да није поменула оно. Љевин се опрости с њима, али да не би
остао сам припи се уз брата.

- Где ћеш ти сад?
- Ја, на седницу.

- Могу ли и ја с тобом?

- Зашто да не? Хајдемо! - смешећи се рече Сергије Иванович.
- Шта је теби данас?

- Мени? Срећан сам! - рече Љевин, и спусти прозор од каруца у којима су се возили. -
Неће ти сметати? загушљиво је... Срећан сам. Зашто се ти никад ниси женио?

Сергије Иванович се осмехну.

- Врло ми је мило; она је, учини ми се, красна де... - поче Сергије Иванович.
- Не говори, не говори, не говори! - повика Љевин ухвативши га обема рукама за јаку

његове бунде и туткајући га у њу. »Она је красна девојка« биле су тако обичне, ниске речи,
које нимало нису одговарале његовом осећању.
Сергије Иванович се насмеја веселим смехом, што је код њега ретко бивало.

- Ипак се ваљда сме рећи да ми је врло мило.

- То се може сутра, сутра, а сада ништа више! Ништа, ништа, ћутање! [132] - рече Љевин, и