Page 414 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VII

Вронски и Ана већ три месеца заједно путују по Европи. Обишли су Венецију, Рим,
Напуљ, и сад беху стигли у мали италијански град где су хтели да се настане за неко време.

Лепи обер - келнер са густом, намазаном косом и раздељком који је почињао од врата, у
фраку и белој батистаној кошуљи са широким прсима, са свежњем висуљака на
заокругљеном трбушчићу, са рукама у џеповима и презриво жмирећи, строго је нешто
одговарао једном господину. Чувши с друге стране улаза кораке који су ишли уз степенице,
обер-келнер се окрете, и спазивши руског грофа који је заузео њихове најбоље собе, понизно
извуче руке из џепова, и поклонивши се објасни да је курир долазио и да је ствар са закупом
палаца свршена. Главни надзорник готов је да потпише уговор.

- А! Врло ми је мило - рече Вронски. - Је ли госпођа код куће?

- Излазила је у шетњу, али се већ вратила - одговори келнер.

Вронски скиде с главе меки шешир са широким ободом, и избриса марамом ознојено
чело и пуштену до половине ушију косу коју је зачешљавао назад и тиме покривао ћелу. И
погледавши расејано у господина, који још стајаше и пажљиво гледаше у њега, хтеде да оде.

- Овај је господин Рус и питао је за вас - рече обер - келнер.
С помешаним осећањем досаде што човек нигде не може да се сакрије од познаника, и

жеље да нађе ма какво разонођење у свом монотоном животу, Вронски се још једном обазре
на господина, који се беше одмакао, па опет застао, и у исти мах обојици засијаше очи.

- Гољењишчев!
- Вронски!

Заиста, то је био Гољењишчев, друг Вронског из Пажевског корпуса. Гољењишчев је у
корпусу припадао либералној групи, из корпуса је изишао са грађанским чином, и нигде није
служио. Два друга се по изласку из корпуса беху разишли на разне стране, и доцније су се
само једанпут срели.

При том сусрету Вронски је разумео да је Гољењишчев изабрао некакву високоумну
либералну делатност, и да је због тога презирао делатност и звање Вронског. Стога му је
Вронски, тада, дао хладан и охол отпор, какав је умео да даје људима, и чији је смисао био

овакав: »вама се може свиђати или не свиђати мој начин живота, али мени је то потпуно
свеједно; ви ме морате поштовати, ако хоћете да ме познајете«. Гољењишчев је пак, тада, био
презриво равнодушан према тону Вронског. Чинило се да их је тај сусрет још више раздвојио.
Сада, они се разведрише и узвикнуше од радости кад се узајамно познаше. Вронски није
очекивао да ће се тако обрадовати Гољењишчеву; вероватно сам није знао колико му је у то
време било досадно. Заборавио је непријатан утисак од последњег њиховог сусрета, и с