Page 417 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Кад се Ана појави, у шеширу и огртачу, и узе се брзим покретима лепе руке играти својим
штитом ставши поред Вронског, он се са осећањем неког олакшања отрже од у њега упереног
погледа Гољењишчева, и с новом љубављу погледа у своју дивну, пуну живота и радости
другарицу. Гољењишчев се једва прибра, и у први мах беше сетан и натмурен, али га Ана,

љубазно расположена према свима (таква је била у ово време), убрзо освежи простим и
веселим својим понашањем. Додирујући у разговору разне предмете, она га наведе на
сликарство, о чему је он говорио врло лепо, а она га пажљиво слушала. Дођоше пешице до
најмљеног дома и прегледаше га.

- Веома се радујем - рече Ана Гољењишчеву кад су се већ враћали - што ће Алексије имати
леп atelier. Ти мораш узети ону собу - рече она Вронском на руском и говорећи му ти, јер је
већ разумела да ће им Гољењишчев у њиховој усамљености постати близак човек и да се
пред њим не треба крити.

- Зар ти сликаш? - рече Гољењишчев, окрећући се брзо Вронском.

- Да, некада сам се тим бавио, и сад сам помало почео - рече Вронски црвенећи.
- Он има много дара - рече Ана с радосним осмејком. - Ја, разуме се, нисам судија. Али

они који разумеју, тврде да је тако.