Page 418 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VIII

У овом првом периоду свога ослобођења и брзог оздрављења, Ана се осећала
неограничено срећном и пуном радости од живота. Успомена на мужевљеву несрећу није јој
загорчавала срећне часове. Та успомена била је, с једне стране, и сувише страшна да би се
могло мислити о њој; с друге стране, мужевљева несрећа пружила је њој сувише велику
срећу, те се није могла кајати. Успомена на све што се десило после њене болести: измирење

с мужем, раскид, извештај да се Вронски ранио, његов долазак, припрема за развод, одлазак
из мужевљеве куће, опроштај са сином - све јој се чинило као грозничав сан из којег се
пробудила у иностранству сама с Вронским. Успомена на зло које је причинила мужу
изазивала је у њој осећање налик на одвратност, и слично ономе које би имао дављеник кад
би одгурнуо од себе човека који се за њега ухватио. Тај је човек потонуо. Разуме се, то је било
рђаво, али то је био једини спас, и боље је не сећати се тих страшних појединости.

Једно умирујуће размишљање о свом поступку имала је Ана тада, у првом тренутку
раскида, и, сећајући се сад своје прошлости, она се сећала тог једног размишљања. »Ја сам
несумњиво створила несрећу тога човека - мислила је - али ја се не користим том. несрећом;

ја такође патим, и патићу: ја се лишавам онога што ми је било најдраже - лишавам се часног
имена и сина. Поступила сам рђаво, и зато не тражим срећу, нећу развод, патићу због срамоте
и растанка са сином«. Али, ма како искрено да је желела да пати, Ана није патила. Срамоте
никакве није било. С оним тактом којега је тако много било у њих обојих, са избегавањем
руских дама, они се у иностранству никад нису стављали у лажан положај, и свуда су сретали
људе који су се претварали да схватају њихов узајамни положај много боље него што га они
сами схватају. И сам растанак са сином, кога је Ана волела, није је у прво време мучио.

Девојчица, његово дете, била је тако љупка, и тако придоби Ану за себе кад јој остаде само
она, та девојчица, да се Ана ретко сећала сина.

Потреба живота, увећана оздрављењем, била је тако јака, а услови живота били су тако
нови и пријатни, да се Ана осећала неисказано срећна. Што је више упознавала Вронског, то
га је више волела. Она га је волела и као личност саму по себи, и због његове љубави према
њој. Он је био потпуно њен, и због тога је била радосна. Његова близина била јој је увек
пријатна. Све црте његова карактера, које је она све више упознавала, биле су јој неисказано
драге. Његова спољашњост, промењена у грађанском оделу, била је за њу примамљива као за
младу заљубљену девојку. У свему што је он говорио, мислио и радио, гледала је нешто
особито племенито и узвишено. Њено усхићење често ју је и плашило: она је тражила, и није

могла да нађе у њему ништа што не би било дивно. Није смела пред њим да покаже како је
свесна свога ништавила у сравњењу с њим. Чинило јој се, ако би он то сазнао, могао би убрзо
престати да је воли, а она се сад ничега није тако бојала као губитка његове љубави, мада за
то није имала никаква повода. Није такође могла не бити захвална на његовим односима