Page 419 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

према њој, и не показати како то цени. Он, који је, по њеном мишљењу, имао тако одређену
наклоност према државничкој делатности, у којој би извесно играо видну улогу, - жртвовао
је своје частољубље ради ње, и није никада показивао ни најмање жаљење. Био је још више
него раније љубавно понизан према њој, и мисао о томе да она никад не осети незгоду свога

положаја, није га ни за тренутак напуштала. Он, тако мужевно одважан, у односу према њој
не само да није противуречио, него није имао своје воље, и био је, како се чинило, заузет
само тиме како да предухитри сваку њену жељу. Ана није могла да то не цени, мада јој је
напрегнута његова пажња према њој, атмосфера брига којом ју је окружавао, понекад и
тешко падала.

Вронски, међутим, без обзира на потпуно остварење онога што је тако дуго желео, није
био потпуно срећан. Он ускоро осети да му је остварење његових жеља донело само једно
зрнце од читаве планине среће коју је очекивао. Ово остварење показа му вечну грешку у коју
падају људи кад срећу замишљају као остварење жеља. Првих дана пошто се везао с њом, и

обукао грађанско одело, он осети све дражи слободе уопште, за коју није знао раније, и драж
слободне љубави, и беше задовољан; али не задуго. Убрзо осети да се у његовој души подиже
жеља за жељама - туга. Независно од своје воље, стаде се хватати за сваку узгредну ћуд, и
сматрати је као жељу и сврху. Шеснаест часова дана требало је нечим испунити, јер су били
у иностранству на потпуној слободи, ван онога круга погодаба друштвеног живота који је
испуњавао време у Петрограду. О задовољствима момачког живота, која су у ранијим
путовањима по иностранству занимала Вронског, није се могло ни помислити; само један
покушај те врсте изазвао је у Ани неочекивану сету, потпуно у несразмери са једном касном

вечером с познаницима. Везе с друштвом, месним и руским, при неодређености њиховог
положаја, такође се нису могле поставити. Разгледање знаменитости, не говорећи о томе да
је све већ било виђено, није имало за њега, као Руса и паметна човека, онај необјашњиви
значај који умеју да придају томе послу Енглези.

И као што се гладна животиња дохвата сваког предмета на који наиђе, надајући се да у
њему нађе хране, тако се и Вронски лаћао час политике, час нових књига, час слика.

Како је још из ране младости осећао способност за, сликарство, а не знајући на шта да
троши свој новац, почео је скупљати гравире, зауставио се сад на сликарству, почео се
занимати њиме и у њ улагати ону резерву жеља која је тражила задовољење.

Имао је способност да разуме уметност, и да тачно, са укусом, подражава уметност, те
помисли да има баш оно што је уметнику потребно; колебао се неко време коју врсту
сликарства да изабере: религиозно, историјско, жанр, или реалистичко, али поче да слика.
Разумевао је све врсте сликарства, и могао да се одушеви сваким од њих; али није могао
замислити да се може никако не знати каквих врста сликарства има, него се одушевити

непосредно оним што је у души, не питајући нимало да ли ће оно што се изради припадати
неком познатом правцу. Како то није знао, и како није тражио надахнуће непосредно у
животу, него посредно, у животу који је већ уметнички отеловљен, он се одушевљавао врло
брзо и лако, а тако исто брзо и лако успевао да оно што слика буде врло слично оној врсти
коју је хтео да подражава.

Највише му се свиђао француски грациозни и ефектни правац, и у томе правцу је почео
радити Анин портрет у италијанском оделу. Тај портрет чињаше се и њему, и свима који су га
видели, као врло успео.