Page 478 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Једна од првих дама петроградског света с којом се Вронски видео, била је његова рођака
Бетси.

- Једва једном! - дочека га она радосно. - А Ана? Како се радујем! Где сте одсели? Могу
мислити како вам је ужасан наш Петроград после вашег дивног путовања. Замишљам ваш
медени месец у Риму. Шта је с разводом? Јесте ли већ све спровели?

Вронски примети да се Бетсино усхићење умањило кад је дознала да развода још нема.

- На мене ће се бацити каменом, знам - рече она - али ја ћу ипак доћи Ани; да, ја ћу
насигурно доћи. Ви се нећете дуго бавити овде?
Заиста, она још тог дана посети Ану; али тон њен беше сасвим друкчији него пре.
Очевидно се поносила својом смелошћу, и желела је да Ана оцени вредност њеног

пријатељства. Остаде не дуже од десет минута разговарајући о светским новостима, и при
одласку рече:

- Ви ми не рекосте кад ће бити развод? Ја, рецимо, скинула сам круту повезачу, али од
разних подигнутих јака удараће на вас хладноћа докле год се не венчате. А то је сад тако
просто. Ça se fait. [160] Дакле, путујете у петак? Жао ми је што се више нећемо видети.

По Бетсином тону Вронски је могао знати шта може очекивати од света; али он учини још
један покушај у својој породици. На матер се није надао. Знао је да је мати, која се у време

свога првог познанства с Аном толико одушевљавала њом, сад неумољива према њој, зато
што је она узрок његове упропашћене каријере. Али је полагао велике наде на Варју, братову
жену. Чинило му се да се она неће бацити каменом, да ће просто и одлучно посетити Ану, и
примити је.

Другог дана по доласку, Вронски оде до ње, и нашавши је саму изјави јој отворено своју
жељу.

- Ти знаш, Алексије, - рече она саслушавши га - колико те ја волим, и како сам готова да
за тебе све учиним; али ћутала сам зато што сам знала да теби и Ани Аркадијевној не могу
ничим бити од користи - рече, изговоривши особито брижљиво »Ана Аркадијевна«. - Не
мисли, молим те, да ја осуђујем. Никад; можебити да бих ја на њеном месту учинила исто.
Не улазим, и не могу улазити у појединости - говорила је Варја бојажљиво погледајући у
његово мрачно лице. - Али ствари треба називати по њихову имену. Ти хоћеш да ја идем к
њој, да је примам код себе, и да је тиме рехабилитујем у друштву; разумеј, ја то не могу

учинити. Моје кћери расту, и ја морам живети у свету ради мужа. Лепо, посетићу Ану
Аркадијевну; али она ће разумети да је не могу звати к себи, сем да то чиним тако да се она
не сретне с онима који на ствар гледају друкчије; а то би је увредило. Ја њу не могу подићи...

- Али ја не сматрам да је она пала више него стотине жена које ви примате - прекиде је
још мрачније Вронски. И онда ћутећи устаде, видевши да је снахина одлука непроменљива.

- Алексије! Не љути се на мене. Молим те, разумеј да ја нисам крива - проговори Варја и
с бојажљивим осмејком гледаше у њега.

- Ја се не љутим на тебе - рече он, и даље мрачан - али ме двапут више боли. Боли ме још
и то што ово раскида наше пријатељство. Рецимо, не раскида га, али га слаби. Ти ћеш
разумети да за мене то не може бити друкчије.
И после тих речи оде од ње.