Page 549 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

То су били Вронски са џокејем, Весловски и Ана на коњима, и кнегињица Варвара са
Свијажским у колима. Ишли су да прођу и да виде како се жње са новим жетелицама.

Кад се кола зауставише, коњаници пођоше ходом. Напред је јахала Ана напоредо с

Весловским. Ана је јахала лаганим ходом на осредње пуном енглеском кобу [198] са
остриженом гривом и кратким репом. Њена лепа глава, са црном косом која је висила испод
високог шешира, пуна рамена, витак струк у црној амазонци, и цело њено мирно, грациозно
седење поразише Дарју Александровну.

У првом тренутку учини јој се непристојно што Ана јаше. Са представом о јахању једне
даме, у појмовима Дарје Александровне спајала се представа о младој лакој кокетерији, која,
по њеном мишљењу, није доликовала Анином положају; али кад Ану разгледа изближе, она
се брзо измири са њеним јахањем. Сем елеганције, све је било просто, мирно и
достојанствено, и у држању, и у оделу, и у покретима Аниним, да ништа није могло бити

природније.
Напоредо с Аном, на разиграном кавалеријском коњу, опружајући дебеле ноге напред и

очевидно уживајући у самом себи, јахао је Васењка Весловски у шкотској капици са
разлепршаним тракама. Дарја Александровна није се могла уздржати од веселог осмејка, кад
га је познала. Позади њих јахао је Вронски. Под њим је био крвни мрки алат, очевидно
разјарен галопом. Вронски га је смиривао и трзао дизгине.

За њим је јахао човечуљак у џокејском костиму. Свијажски с кнегињицом, у новим
излетним колима, са крупним, враним касачем, сустизали су коњанике.

Анино лице, у тренутку кад у малој згрченој прилици у углу старога фијакера познаде
Доли, одједном засија радосним осмејком. Ана крикну, поскочи у седлу, и потера коња
галопом. Дојахавши до кола, скочи с коња, без ичије помоћи, и придржавајући амазонку
потрча у сусрет Доди.

- И мислила сам, и нисам смела да мислим. Каква радост! Ти не можеш ни замислити
колико се радујем! - говорила је Ана, час припијајући се лицем уз Доли и љубећи је, час
одмичући се од ње и разгледајући је с осмејком. - Каква радост, Алексије! - рече окренувши
се Вронском, који беше сјахао и пошао к њима.

Скинувши сиви високи шешир, Вронски приђе Доли.

- Ви не можете веровати како се радујемо вашем доласку - рече, придајући особити значај
изговореним речима, и показујући осмејком своје снажне беле зубе.

Васењка Весловски, не силазећи с коња, скиде капицу и поздрави гошћу, радосно машући
тракама над главом.
- То је кнегињица Варвара - одговори Ана на упитни поглед Долин, кад се кола
приближише.

- А! - рече Доли и њено лице нехотице изрази незадовољство.

Кнегињица Варвара била је тетка њенога мужа; она ју је одавно познавала, и није је
поштовала. Знала је да је кнегињица Варвара цео свој живот провела у гостовању код богатих
рођака; али што сад живи код Вронског, страног јој човека, вређало ју је. Ана примети израз
Долиног лица и збуни се, поцрвене, испусти из руке амазонку и спотаче се о њу.

Дарја Александровна приђе заустављеним колима и хладно се поздрави с кнегињицом