Page 548 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVII

Кочијаш заустави кола и баци поглед удесно, ка ражаном пољу, на којем су, покрај кола,
седели сељаци. Писар хтеде да скочи с кола, али се предомисли и заповеднички викну
сељака, дозивајући га руком к себи. Ветрић, који је пиркао при кретању, утиша се кад кола
стадоше. Обади нападоше на ознојене коње, који су се срдито бранили од њих. Метални звук
оштрења косе, који је допирао од сељачких кола, утиша се. Један од сељака диже се и упути

се колима.
- Их, како гега! - љутито довикну писар сељаку, који је босим ногама лагано газио по
џомбама сувог, неутрвеног пута. - Хајде, хоћеш ли?

Кудрави старац, превезан ликом по коси, са потамнелим од зноја погрбљеним леђима,
убрза корак, приђе, и ухвати се препланулом руком за крило од кола.

- Воздзиженско, ка господској кући? Грофу? - понови он. - Ето ту, чим пређеш брежуљак.

Има савијутак налево. Терај право пришпектом [197] па ћеш ударити куда треба. А код кога
идете? Је ли баш до њега?

- А да ли су они код куће, пријатељу? - неодређено рече Дарја Александровна, не знајући
како да пита сељака за Ану.
- Сигурно су код куће - рече сељак, газећи босим ногама по прашини и остављајући

отисак стопала са пет прстију. - Сигурно су код куће - понови он, очевидно желећи да се
упусти у разговор.

- Јуче је дошло још гостију. Има их тушта... Шта ћеш? - окрете се младићу који му је
нешто викао тамо од кола. - Има их тушта. Прођоше малочас овуда сви на коњима, да гледају
жетву. Сад су сигурно код куће. А ви, чији ћете бити?

- Ми смо издалека - рече кочијаш пењући се на бок. - Па, велиш, близу?
- Кажем ти, ето ту. Чим изиђеш... - говорио је сељак превлачећи руком по колском крилу.

Млад, здрав, једар момак приђе колима.

- Овај, хоће ли бити рада око везивања? - упита.

- Не знам, голубе.
- Еле, кад сврнеш налево, право ћеш тамо ударити - говорио је сељак очевидно нерадо
пуштајући путнике и желећи да још разговара.

Кочијаш потера, али тек што заокренуше, а сељак повика: - Стој! Еј, љубезни! Стани! -
викали су два гласа. Кочијаш стаде.

- Ето их иду! Ено их! - повика сељак. - Их, ала су дигли прашину! - рече показујући на
четворицу коњаника и двоје у колима, који су пролазили путем.