Page 550 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Варваром. Свијажски је такође био њен познаник. Он упита шта ради његов пријатељ -
особењак, и његова жена, и, бацивши летимичан поглед на распарене коње, и на кола са
закрпљеним крилима, предложи дамама да пређу у излетна кола.

- А ја ћу у овом вехикулу [199] - рече он. - Коњ је миран, а кнегињица одлично тера.

- Не, останите где сте и били - рече Ана, пришавши - а ми ћемо у фијакеру - и узевши
Доли под руку одведе је.

Дарја Александровна није знала шта пре да гледа: да ли елегантни, досад невиђени
екипаж, или дивне коње или елегантна сјајна лица која су је окружавала. Али је највише
поражаваше промена која се беше извршила у познатој и љубљеној њеној Ани. Друга, мање

пажљива жена, и која не би одраније познавала Ану, а особито која није премишљала о
ономе о чему је успут премишљала Дарја Александровна, не би ништа особито приметила на
Ани. Али Доли је била изненађена оком повременом лепотом која се код женскиња вића
само у тренуцима љубави, и коју она сад нађе на Анином лицу. Све на том лицу: одређеност
рупица на образима и подбратку, склоп усана, осмејак који као да је лебдео око лица, сјај
очију, грациозност и брзина кретања, пуноћа звука њенога гласа, штавише начин којим

срдито - умиљато одговори Весловском на његово питање о допуштењу да узјаше њенога
коба и да га научи галопу десном ногом - све је било особито примамљиво. Чинило се да је
Ана сама знала све то, и радовала се томе.

Кад њих две седоше у фијакер, наиђе на њих нека збуњеност. Ана се збуни од пажљиво -
упитног погледа којим ју је Доли посматрала. Доли пак, после речи Свијажског о колима,
нехотице осети стид због старог фијакера у који седе Ана заједно с њом. Кочијаш Филип и
писар осећали су исто. Да би прикрио своју збуњеност, писар се узмува око дама помажући
им да седну у кола; а кочијаш Филип се натмури и спремаше се да се не потчини тој
спољашњој надмоћности. Он се иронично осмехну погледавши на враног касача, и већ реши,

у својој памети, да је тај вранац тамо у колима добар само за проминаж, али не може прећи
четрдесет километара по врућини, без испрезања.
Сви сељаци крај таљига устадоше и радознало и весело посматраху дочек гошће, правећи
уз то своје примедбе.

- Радују се, одавно се нису видели - рече онај кудрави старац превезан ликом по коси.

- Шта велиш, чича Герасиме, да нам је онај вранац, ала би брзо превукли снопове!

- Пази, гле! Је ли оно жена у чакширама? - рече један од њих показујући на Васењку
Весловског, који скочи у женско седло.

- Није, мужик је. Виде ли како вешто ђипну!
- Је л те, децо, нема ништа од спавања?

- Какво спавање сад! - рече старац и погледа у сунце. - Подне је, видиш, превалило. Узми
косу, па почињи.