Page 552 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Доли виде да Ани сузе навреше на очи. Она ћутке стеже њену руку.

- Дакле, какве су то грађевине? Како их много има! - после једног минута ћутања понови
Доли своје питање.
- То су куће службеника, фабрика, коњушнице - одговори Ана. - А ту почиње парк. Све је

то било запуштено, па је Алексије све обновио. Он много воли ово добро, и, што никад нисам
очекивала, страсно је заволео газдинство. Уосталом, он је тако богата природа! Чега год се
лати, све му иде од руке. Не само да му никад није досадно, него ради са страшћу. Он је - како
га ја знам - постао штедљив, изврстан домаћин, чак је донекле и тврдица у газдинству. Али
само у газдинству. Тамо где се ствар тиче десетине хиљада, он не рачуна - говорила је с оним
радосно - лукавим осмејком с којим жене често говоре о тајним, или само њима знаним

особинама љубљеног човека. - Ето, видиш ову велику грађевину? То је нова болница. Ја
мислим да ће стати преко сто хиљада. То је сад његов dada. [200] А знаш ли како је до тога
дошло? Сељаци су му тражили, чини ми се, да им ливаде уступи јефтиније, а он није хтео, те

га ја прекорех за тврдичлук. Разуме се, не због тога, већ је све укупно утицало, те је почео

градити ову болницу, да би показао како није тврдица. C’est une petitesse, [201] ако хоћеш; али
ја га због тога још више волим. А ево сад ћеш видети кућу. То је још дедовска кућа, и није се
споља ништа променила.
- Како је лепа! - рече Доли с нехотичним дивљењем гледајући дивну кућу са стубовима,

која се промаљаше кроз разнобојно зеленило старог дрвећа у врту.
- Је ли да је лепа? А озго, из куће, диван је изглед.

Кола уђоше у двориште, насуто ситним шљунком и украшено цвећем, где два радника
ограђиваху прекопане цветне леје неуглачаним шупљикавим камењем - и стадоше пред
покривеним улазом.

- А, они су већ стигли! - рече Ана гледајући где јахаће коље одводе од улаза. - Је ли да је
леп овај коњ? То је коб, мој љубимац. Приведи га овамо, и донесите шећера. Где је гроф? -

упита она дво јицу парадних лакеја који искочише из куће.
- А ево га! - рече Ана спазивши Вронског и Весловског који су им ишли у сусрет.

- Где ћете сместити кнегињу? - рече Вронски обраћајући се на француском Ани, и не
сачекавши одговор поздрави се још једанпут са Дарјом Александровном, и сад јој пољуби
руку. - Ја мислим: у велику собу с балконом?

- О не, то је далеко! Боље у ону на углу, више ћемо бити заједно. Ну, хајдемо - рече Ана,
дајући омиљеном коњу шећер који донесе лакеј.

[202]
- Et vous oubliez votre devoir - рече она Весловском, који такође пође ка
степеницама.

- Pardon, j’en ai tout plein les poches [203] - смешећи се одговори он завлачећи прсте у џеп
од прсника.

- Mais vous venez trop tard [204] - рече она бришући рупцем руку коју јој окваси коњ

узимајући шећер.
Ана се обрати Доли. - Хоћеш ли дуго остати? Један дан? То је немогућно!

- Тако сам обећала, а и деца... - рече Доли осећајући се збуњена, нешто стога што је