Page 558 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Пођоше у два пара по путањи, Ана са Свијажским и Доли са Вронским. Доли беше
донекле збуњена, па и забринута овом потпуно новом за њу средином у којој се нашла.

Апстрактно, теоријски, она не само да је оправдавала, него је и одобравала Анин поступак.
Као уопште беспрекорно - моралне жене, заморене једноликошћу моралног живота, она је
поиздаље не само опраштала грешну љубав, него јој је чак завидела. Осим тога, она је од
срца волела Ану. Али у практичном животу, кад је Ану видела међу овим туђим људима, са
њиховим лепим, али за Дарју Александровну тако новим тоном, њој дође незгодно. Особито
јој беше непријатно што види кнегињицу Варвару, која им све опрашта ради угодности које
ту ужива.

Уопште, апстрактно, Доли је одобравала Анин поступак, али јој беше непријатно да види
човека ради кога је био учињен тај поступак. Осим тога, Вронски јој се никад није свиђао.
Она га је сматрала за врло охола човека, а није видела у њему ништа чиме би се могао

поносити, осим богатства. Али, и против њене воље, он јој је овде, у својој кући, још више
импоновао неголи пре, и она није могла да буде с њим слободна. Осећала се с њим слично
ономе како се осећала са собарицом због своје ноћне кошуље. Као што јој пред собарицом
беше, не стидно, него незгодно због закрпа, тако јој и с њим беше, стално, не зазорно, него
незгодно због саме себе.

Доли се осећала збуњена и тражила је предмет разговора. Премда је сматрала да ће њему,
при његовој охолости, бити непријатне похвале његовог дома и врта, ипак му рече, не
налазећи други предмет за разговор, да јој се веома допао његов дом.

- Да, врло је лепа грађевина, и у добром старинском стилу - рече он.

- Веома ми се допало двориште пред улазом у кућу. Је ли то било тако?
- О не! - рече он и лице му засија од задовољства. - Само пролетос да сте видели то

двориште!
И он поче, с почетка обазриво, а затим са све већим и већим усхићењем, да јој обраћа
пажњу на разне појединости украса куће и врта. Видело се да је Вронски, посветивши много

труда побољшању и украшавању свога летњиковца, осећао преку потребу да се тиме похвали
пред новим лицем, и искрено се радовао похвалама Дарје Александровне.

- Ако хоћете да видите болницу, и ако нисте уморни, није далеко. Хајдемо - рече он
загледавши јој у лице да се увери да јој заиста није досадно.
- Хоћеш ли и ти, Ана? - обрати се Ани.

- Хоћемо. Је л’ те? - обрати се она Свијажскоме. - Mais il ne faut pas laisser le pauvre
[215]
Весловски et Тушкјевич se morfondre là dans le bateau. Треба послати некога да им каже.
- Да, то је ето споменик који ће он поставити овде - рече Ана обраћајући се Дарји
Александровној са оним истим лукавим осмејком који зна што зна, с којим је и раније
говорила о болници.

- О, капитална ствар! - рече Свијажски. Али да не би изгледао као човек који потврђује
сваку реч Вронског, он одмах додаде, овлаш, прекорну примедбу. - Ипак ми је зачудо, грофе, -

рече - како сте ви, који тако много чините за народ у санитарном погледу, тако равнодушни
према школама.

- C’est devenu tellement commun, les écoles [216] - рече Вронски. - Знате, није због тога,