Page 555 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

већ потпуно прибрала после утиска који је учинио на њу долазак гошће, и да је узела онај
површни, равнодушни тон који, чинило се, значи да су врата у одељење где су се налазила
њена осећања и искрене мисли, да су та врата затворена.

- А како је твоја девојчица, Ана? - упита Доли.

- Ањи? (тако је она звала своју кћер Ану). Здрава је. Веома се поправила. Хоћеш ли да је
видиш? Хајдемо да ти је покажем. Имало се страшно много главобоље са дадиљама - поче
Ана да прича. - Имамо дојкињу Италијанку. Добра је, али врло глупа! Хтели смо да је
отпустимо, али се девојчица навикла на њу, те је још увек држимо.

- А како сте удесили?... - поче Доли питање о томе какво ће презиме носити девојчица;
али приметивши одједном натмурено лице Анино, она промени смисао питања. - Како сте
удесили? Јесте ли дете већ одбили?

Али Ана је разумела.

- Ти ниси хтела то да питаш? Хтела сн да питаш за детиње презиме? Је ли? То Алексија
мучи. Она нема презимена. Управо, она је - Карењина - рече Ана, зажмиривши очима тако да
су се само састављене трепавице виделе. - Уосталом - засијавши лицем - о свему томе

разговараћемо доцније. Хајдемо, да ти је покажем. Elle est très gentille. [205] Већ пузи.
Раскош који у целој кући поражаваше Дарју Александровну, у детињој соби порази је још

више. Ту су била колица поручена из Енглеске, справе за обуку у ходању, и нарочито удешен
диван, у виду билијара, за бауљање, и љуљашке, и каде, особите, нове. Све је било енглеско,
чврсто и солидно, и, очевидно, врло скупо. Соба је била велика, врло висока и светла.

Кад оне уђоше, девојчица је само у кошуљици седела у дечјој столици крај стола, и пила
буљон којим беше исполивала сву своју салветицу на грудима. Девојчицу је хранила, и
очевидно заједно с њом јела девојка Рускиња, која је послуживала у детињој соби. Ни
дојкиња, ни дадиља нису биле у соби. Оне беху у суседној соби, и отуда се чуо њихов
разговор на чудноватом француском језику, на којем су се једино могле међу собом
споразумевати.

Кад чу Анин глас, гиздава, висока, непријатна лица и нечиста израза Енглескиња,
тресући у журби плавим локнама, појави се на вратима, и одмах поче да се правда, иако је
Ана низашта није окривљавала. На сваку реч Анину, Енглескиња је журно неколико пута
[206]
додавала: Yes, my lady.

Црномањаста, румена девојчица, са чврстим, здравим телом, иако је са суровим изразом
погледала у ново лице, врло се допаде Дарји Александровној; она штавише позавиде њеном
здравом изгледу. Начин на који је пузила девојчица јако јој се свидео. Ниједно од њене деце
није тако пузило. Девојчица, кад је наместише на ћилим и подвукоше јој хаљиницу позади,
била је необично љупка. Као мала зверка, обазирала се на одрасле својим сјајним црним

очима, очевидно радујући се што у њој уживају; смешећи се, и држећи ножице у страну,
енергично се одупирала о руке и брзо помицала цео задњи део, и опет се напред на ручице
дочекивала.

Али се општи начин у детињој соби, а особито Енглескиња, нимало не допаде Дарји
Александровној. Једино тим, што у тако неправилну породицу као што је Анина, не би пошла
боља дадиља, Дарја Александровна објасни себи зашто је Ана, поред свег свог познавања
људи, могла узети својој девојчици тако несимпатичну и неотмену Енглескињу. Осим тога