Page 584 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

посуђе и намештали тањире и чаше; кад угледа њихова мирна, живахна лица, Љевин осети
неочекивано олакшање, као да је из загушљиве собе изишао на чист ваздух. Поче шетати
тамо - амо гледајући са задовољством у лакеје. Веома му се допаде како један лакеј са седим
залисцима, показујући презирање према младићима који су с њим збијали шалу, учи их како

да савијају убрусе. И таман да Љевин ступи у разговор са старим лакејем, кад му секретар
племићког старатељства, који је имао особину да све племиће познаје по имену и презимену,
одстрани пажњу.
- Изволите, Константине Дмитричу - рече му - тражи вас брат. Гласа се.

Љевин уђе у дворану, доби белу куглицу, и одмах за братом Сергијем Ивановичем приђе
столу крај којег је стајао Свијажски са значајним и ироничним изразом лица, скупљао у

шаку браду и мирисао је. Сергије Иванович завуче руку у кутију, метну негде своју куглицу, и
пропустивши Љевина, застаде. Љевин приђе, али заборавивши сасвим у чему је ствар, и
збунивши се, обрати се Сергију Ивановичу с питањем: »где да спустим?« Упитао је тихо, док
су у близини разговарали, и надао се да његово питање неће нико чути. Али разговор се
прекиде, и његово неумесно питање чуше. Сергије Иванович се натмури.

- То је ствар личног уверења - рече он строго.

Неки се осмехнуше. Љевин поцрвене, завуче журно руку под чоху и спусти надесно,
пошто му куглица беше у десној руци. Спустивши куглицу, он се сети да је требало завући
под чоју и леву руку, завуче сад и њу, али већ доцкан, и збунивши се још више, брже - боље
оде међу последње редове.

- Сто двадесет и шест за! Двадесет и осам против! - прозвуча глас секретара који није
изговорио слово »р«. Затим се чу смех: у кутији нађоше дугме и два ораха. Племићу дадоше
право гласа, и нова партија победи.

Али се стара партија не сматраше побеђеном. Љевин чу да Сњеткова моле да се
кандидује, и спази гомилу како опкољава губернијског предводника који нешто говори.
Љевин приђе ближе. Одговарајући племићима, Сњетков је говорио о поверењу племства, о
љубави према њему које он није достојан, јер се сва његова заслуга састоји у оданости
племству којем је посветио дванаест година службе. Неколико пута понови речи: »служио

сам како сам могао - с вером и с правдом - ценим и захваљујем«, и одједном застаде,
ударише му сузе на очи и он изиђе из дворане. Да ли су те сузе долазиле услед свести о
неправичности према њему, да ли од љубави према племству, или од запетости положаја у
којем се налазио осећајући се окружен противницима - тек, узбуђење пређе и на друге,
већина племића беше ганута, и Љевин осети симпатије према Сњеткову.

На вратима се губернијски предводник судари с Љевином.

- Опростите, молим, извините! - рече прво као непознатоме, али познавши Љевина,
осмехну се снебивљиво. Љевину се учини као да је хтео нешто рећи, али није могао од
узбуђења. Израз његова лица, и цела прилика у мундиру са крстовима, у белим панталонама
са ширитима, подсети Љевина, док је онај журно корачао, на звер за којом се дигла хајка и
која види да је с њом зло. Тај израз предводникова лица био је за Љевина особито дирљив

стога што је он, колико јуче, био код његове куће, својим послом око старатељства, и видео
предводника у свој величини доброга човека у породичном животу. Велика кућа са старим
породичним намештајем; стари лакеји, очевидно ранији робови који нису хтели мењати
домаћина, неуглађени, доста прљави, али учтиви; дебела добродушна жена, у капици са