Page 587 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

мундиру старог генералштаба. То је био онај спахија кога је Љевин видео код Свијажског. Он
га одмах познаде. Спахија се такође загледа у Љевина, и поздравише се.

- Врло ми је мило... Како да не!... Сећам се врло добро. Прошле године, код Николаја
Ивановича, среског предводника.

- А како ваше газдинство? - упита Љевин.
- Па, онако исто, подбацује - с понизним осмејком, али са изразом спокојства и уверења

да то тако и треба да буде, одговори спахија заставши поред њега. - А откуд ви у нашој
губернији? Дошли сте да учествујете у нашем coup d’état? [240] - рече он, чврсто али рђаво
изговарајући француске речи. - Сва се Русија искипила: и коморници, и малтене министри. -

Он показа на стаситу прилику Степана Аркадијевича, у белим панталонама и коморничком
мундиру, који је ишао са генералом.

- Морам вам признати да ја врло слабо разумем смисао племићких избора - рече Љевин.
Спахија погледа у Љевина.

- Па шта ту има и да се разуме? Нема никаквог значаја. Једна пала установа, која
наставља своје кретање само по сили инерције. Погледајте, сами вам мундири говоре: то је
скуп мировних судија, редовних чланова одбора, и тако даље, а не скуп племића.

- Па зашто сте онда ви дошли? - упита Љевин.

- Просто по навици. А затим, треба везе подржавати. Нека врста моралне обавезе. А
затим, право да кажем, имам и личног интереса. Зет жели да се кандидује за редовног члана;
сиромах је човек, па га треба прогурати. Али ова господа, зашто они долазе? - рече
показујући на оног јетког господина који је говорио за губернијским столом.

- То је ново поколење племства.

- Ново јесте, али није племство. То су велепоседници, а ми смо спахије. Они, као
племићи, сами себе убијају.

- Па ви рекосте да је то преживела установа.
- Преживела је, истина, али би се према њој ипак морало с мало више поштовања држати.
Узмимо Сњеткова... Да ли смо добри или не, то не знам, тек, хиљаду година смо расли.
Знате, мора се добро промислити, ако се пред кућом хоће да направи врт, а на том месту

стоји стогодишње дрво. Мада је оно чворугаво и старо, ви ипак нећете због цветних леја
оборити старца, него ћете леје тако удесити да се можете користити и дрветом. То дрво не
можеш за годину дана подићи - рече он обазриво и одмах промени разговор. - А како ваше
газдинство?

- Па, није добро. Пет процената.
- Да, али ви себе не рачунате. Та и ви ваљда нешто вредите? Ето да узмем себе. Док се

нисам занимао газдинством, добијао сам у служби три хиљаде. Сад радим више него кад сам
био у служби, а тако исто као и ви добијам пет процената, па и то једва. А свој труд не
рачунам.

- Па зашто онда радите, кад је чиста штета?
- Ето тако, тек да се ради! Шта можеш друго? Навика, а знаш да тако треба. Још нешто ћу

вам рећи - налактивши се на прозор и упустивши се у разговор, настави спахија: - мој син