Page 588 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

нема никакве воље за газдинство. Очевидно, биће неки научник. И тако, неће имати ко да
настави. А ја ипак радим. Ето, сад сам засадио воћњак.

- Да, да - рече Љевин - то је сасвим тачно. Ја увек осећам да нема никаквог рачуна са
газдинством, али ипак радим... Осећам неку обавезу према земљи.

- И још нешто да вам кажем - настави спахија. - Био је код мене сусед трговац. Прошетали
смо по имању и парку. »Е, вели, Степане Васиљевичу, све је код вас добро, али вам је парк
запуштен.« А парк ми је баш уређен. »По мојој памети, ја бих липе посекао. Само, треба
онда кад крену сокови. Та ту има хиљаду липа, од сваке би два добра луба коре изишло. А сад
је кора на цени; па онда још насећи липове грађе.«

- А за те новце он би накуповао стоке, или би купио земљу за багателу, па би раздао
сељацима под најам - с осмејком доврши Љевин, који је очевидно више пута наилазио на
сличне рачуне. - И он ће и стећи имање. А ви и ја, дај боже да сачувамо ово што имамо и да
деци оставимо.

- Ви сте се оженили, како чујем? - рече спахија.

- Да - с охолим задовољством одговори Љевин. - Да, то је некако чудно - настави он. -
Живимо тако без рачуна, као да смо постављени, слично старим весталкама, да чувамо
некакву ватру. Спахија се осмехну испод белих бркова.

- Има их и међу нама: ето наш пријатељ Николај Иванович, или гроф Вронски, који се
сад населио; они хоће да воде агрономску индустрију, али то досад, осим траћења капитала,
ничему није одвело.

- А зашто ми не радимо као трговци? Зашто не сечемо парк на лубове - рече Љевин
враћајући се на мисао која га порази.

- Па ето, како ви рекосте, чувамо ватру. А оно није племићки посао. Наш племићки посао
не врши се ни овде, на изборима, него тамо, у своме куту. Постоји и сталешки инстинкт: шта
треба, а шта не треба. Ето, код сељака видим понекад то исто: чим је добар сељак, гледа да
што више земље заузме. Ма како рђава да је земља, све оре. Такође без рачуна. Чиста штета.

- Тако и ми - рече Љевин. - Веома, веома ми је пријатно што смо се срели - додаде он,
спазивши да му се Свијажски приближује.

- Отада кад смо били код вас, до данас се нисмо видели - рече спахија - те се
изразговарасмо.

- Јесте ли мало изгрдили нов поредак? - смешећи се рече Свијажски.
- Није прошло ни без тога.

- Да нам буде лакше на души.