Page 11 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

треба да се зауставља на Рурику, а да се одриче свог првог претка - мајмуна.

Дакле, либерални правац постао је навика Степана Аркадијевича, и он је волео своје
новине, као што је волео и цигару после ручка, због лаког заноса који му је стварала у глави.
Прво је прочитао уводни чланак у којем се говорило како се у наше време сасвим без разлога
диже толика повика на радикализам, који тобож прети да ће прогутати све конзервативне
елементе, и да би влада требало да предузме мере и да стане на главу хидри револуције;
напротив, »по нашем мишљењу, опасност не лежи у хидри револуције, већ у отпору
традиционалности која кочи прогрес«, итд. Он прочита и други чланак, из области

финансија, у којем су помињани Бентам и Мил, и било пецкано министарство. Са урођеном
му бистрином Степан Аркадијевич је разумевао значај сваког пецкања: од кога долази, коме
је и зашто управљено; и тому је и сад, као и увек чинило неко задовољство. Али данас му је
то задовољство кварила помисао на оно што му је саветовала Матрјона Филимоновна, и
[3]
сећање да у кући иде све наопако. Прочитао је такође да је гроф Бајст , како се чује

отпутовао у Визбаден [4] , и да нема више седе косе; и да се продају неке лаке каруце; и да
нека млада особа нуди своје услуге; али сви ти извештаји нису му као некад, причињавали
тихо, иронично задовољство.

Пошто је прочитао новине, попио другу шољу кафе и појео земичку с маслом, он устаде,
отресе мрве с прсника, истуривши широке груди радосно се осмехну, али не зато што је у
души осећао нешто особито пријатно - радостан осмејак изазвало је добро варење.

Тај га радостан осмејак одмах подсети на све, и он се замисли.

Два детиња гласа (Степан Аркадијевич познаде глас Грише млађег синчића, и Тање,
старије девојчице) зачуше се вратима. Они су нешто вукли и изврнули.
- Ја сам ти говорила да путнике не треба наместити на кров - викала је девојчица

енглески. - Сад их скупљај!
»Све иде тумбе« - помисли Степан Аркадијевич, - »ето и деца трче по кући сама.« Приђе

вратима и зовну децу. Деца бацише кутију која им је била место железнице, и уђоше.
Девојчица, татина љубимица, утрча смело, загрли га, смејући се обисну му се око врата,
као што је увек радила, уживајући у познатом мирису који је запахивао од његових зализака.
Пошто га најзад пољуби у лице које се сијало од нежности, и поцрвенело зато што се био

сагао, девојчица рашири руке и хтеде да истрчи напоље, али је отац задржа.
- А шта ради мама? - упита он милујући је по глатком, вратићу. - Здраво! - рече дечаку,

који приђе да се поздрави.
Осећао је да мушкарчића мање воли, и трудио се увек да буде исти и према једном и
према другом, али дете је то осећало, па се и не осмехну на хладан очев осмејак.

- Мама? Устала је - одговори девојчица.

Степан Аркадијевич уздахну.
»Дакле, и ноћас није целе ноћи спавала«, помисли.

- А како је мама, је ли весела?

Девојчица је знала да су се отац и мати свађали, и да мати не може бити весела, и да отац
то мора знати, и да се само претвара кад је тако лако пита о томе. И она поцрвене место оца.
Он то осети, па и сам поцрвене.