Page 611 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Овде он говори...

Љевин хтеде да му објасни како се то не може разумети, него треба научити; али се Љвов
није слагао с њим.
- Ето, ви се томе ругате! - рече Љвов.

- Напротив, не можете замислити како се, гледајући у вас, ја учим ономе што ми
предстоји, то јест, васпитању деце.

- Али се немате чему научити - рече Љвов.

- Ја знам толико - рече Љевин - да нисам видео боље васпитану децу од ваше, и не бих
желео децу бољу од ваше.

Љвов је, очевидно, хтео да се уздржи од показивања радости, али ипак сав засија у
осмејку.
- Нека само буду боља од мене. То је све што желим. Ви не знате све тешкоће - поче он -

око дечака који су, као ови моји, били запуштени у време живота нашег у иностранству.
- Ви претерујете. То су тако способни дечаци. Главна је ствар - морално васпитање. Ето

чему се ја учим посматрајући вашу децу.
- Ви кажете: морално васпитање. Не можете замислити како је то тешко! Тек што сте
савладали једну страну, искрсну друге, и опет борба. Кад не би било ослонца у религији -

сећате ли се, о томе смо говорили - ниједан отац, без те помоћи, својом властитом снагом, не
би могао васпитати децу.

Овај разговор, увек занимљив за Љевина, прекиде лепотица Наталија Александровна, која
се беше обукла за излазак.
- Ја нисам ни знала да сте ви ту - рече, очевидно не само не жалећи, него чак радујући се
што је прекинула давно познати јој и досадни разговор. - Како је Кити? Ја ћу данас ручати

код вас. Знаш шта, Арсеније - обрати се она мужу - узећеш каруце...
И између мужа и жене настаде разматрање како ће провести дан. Пошто је муж морао ићи

да по званичној дужности дочека некога, а жена пак на концерт и јавну седницу југоисточног
комитета, требало је много решавати и комбиновати. Љевин, као рођак, морао је узети
учешћа у тим плановима. Било је решено да Љевин пође с Наталнјом на концерт и јавну
седницу, а отуда да пошаљу каруце у канцеларију по Арсенија, па он да дође по њу и да је
одведе до Кити; или, ако он не сврши послове, да пошаље каруце натраг, и да Љевин пође с
њом.

- Ето, Љевин ме мази и квари - рече Љвов жени - уверава ме да су наша деца одлична, а ја
међутим знам да у њима има толико рђавога.

- Арсеније иде у крајност, увек то говорим - рече жена. - Ако тражимо савршенство, увек
ћемо бити незадовољни. Право каже тата: кад су нас васпитавали, била је крајност - нас су
држали у приземљу, а родитељи су становали на првом спрату; сада, напротив, друга
крајност - родитељи у ћилеру, а деца на првом спрату. Сада, родитељи не треба да имају свој
живот, него све за децу.

- Али ако је то пријатније? - рече Љвов смешећи се својим лепим осмејком и дотичући се
њене руке. - Ко те не познаје, помислио би да ниси мати него маћеха.

- Не, крајност нигде није добра - рече мирно Наталија, остављајући његов нож за