Page 615 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VI

- Можда не примају? - запита Љевин улазећи у предсобље дома грофице Бољ.

- Примају, изволите - рече вратар и узе одлучно скидати с њега бунду.
»Баш ми се не иде - мислио је Љевин, са уздахом скидао рукавицу и исправљао шешир. -
Зашто ли идем? И о чему ћу с њима разговарати?«

Пролазећи кроз први салон, Љевин срете на вратима грофицу Бољ, која је са забринутим
и строгим лицем нешто наређивала слузи. Спазивши Љевина, она се осмехну и понуди га у
мали салон, из којег су допирали гласови. У том салону седели су на фотељама две

грофичине кћери, и Љевинов познаник, московски пуковник. Љевин приђе, поздрави се, и
седе поред дивана држећи шешир на колену.
- Како је ваша жена са здрављем? Јесте ли били на концерту? Ми нисмо могли. Мама је
морала присуствовати парастосу.

- Да, чуо сам... Каква изненадна смрт - рече Љевин.

Грофица уђе, седе на диван и такође упита за жену и концерт.

Љевин одговори и понови питање о изненадној смрти Апраксине.
- Она је, уосталом, увек била слабог здравља.

- Јесте ли били синоћ у опери?

- Да, био сам.

- Лука [257] је била врло добра.

- Да, врло добра - рече он, и пошто му је било свеједно шта ће о њему помислити, поче
понављати оно што се сто пута чуло о таленту певачице. Грофица Бољ чинила се као да
слуша. Затим, кад Љевин доста наговори и ућута, узе да говори пуковник, који је дотле ћутао.

Пуковник такође поче о опери и осветљењу. Најзад, пошто исприча о намераваној folle
[258]
journée код Ћурина, пуковник се насмеја, загалами, устаде и оде. Љевин такође устаде,
али по грофичином лицу виде да је још рано да иде. Требало је да остане још два - три

минута. Он седе.
Али како је непрестано мислио колико је то глупо, није налазио предмет за разговор и

ћутао је.
- Ви нећете на јавну седницу? Кажу да је врло занимљиво - поче грофица.

- Да, обећао сам својој belle - soeur [259] да свратим по њу - рече Љевин.
Настаде ћутање. Мати и кћи још једанпут се згледнуше.