Page 617 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VII

Љевин стиже у клуб тачно на време. У исто време стизали су и гости и чланови. Љевин
одавно није био у клубу, управо од оног доба кад је, по изласку са универзитета, живео у
Москви и кретао се у свету. Сећао се клуба, спољашњих појединости његовог уређења, али је
сасвим заборавио онај утисак који је раније осећао у клубу. Но тек што је, ушавши у широко
полуокругло двориште и сишавши с кола, ступио на степенице и спазио вратара са лентом

који му без шума отвори врата и поклони му се; тек што је видео у вратаревој соби каљаче и
бунде чланова клуба, који доконаше да је мање посла оставити каљаче доле, него носити их
горе; тек што је чуо претходно тајанствено звонце, и спазио, пењући се по благим
степеницама, статуу на платформи и, код горњих врата, трећег остарелог познатог вратара у
клупској ливреји, који ни полако ни брзо отвори врата и загледа госта, Љевина обузе
давнашњи утисак клуба, утисак одмора, задовољства и пристојности.

- Изволите оставити шешир - рече вратар Љевину који је заборавио правило клуба да се
шешири остављају у предсобљу. - Одавно нисте били. Кнез вас је још јуче уписао. Кнез
Степан Аркадијевич још није дошао.

Вратар је познавао не само Љевина, него и све његове познанике и рођаке, и одмах
помену све блиске му људе.

Кад прође прву пролазну дворану са заклонима, и здесна преграђену собу где је седео
продавац воћа, Љевин заобиђе старца који је лагано ишао, и уђе у трпезарију пуну људског
жагора.

Он прође поред готово већ заузетих столова, разгледајући госте. Овде - онде, наилазио је
на најразноликије, старе и младе, мало познате и врло познате људе. Не беше ниједног
срдитог и забринутог лица. Чинило се као да су сви заједно с капама у предсобљу оставили
бриге и узбуђења, и сакупили се да се натенане користе материјалним благом живота. Ту је

био Свијажски, па Шчербацки, и Невједовски, и стари кнез, и Вронски, и Сергије Иванович.
- А! Што си одоцнео? - смешећи се рече кнез пружајући му руку преко рамена. - Шта ради

Кити? - додаде он поправљајући убрус који беше заденуо за дугме од прсника.
- Добро је, здрава је; оне утроје ручају код куће.

- А, рекла - казала. Е, код нас нема места. Иди за онај сто и заузимај што пре место - рече
кнез, и окренувши се пажљиво прими тањир с чорбом од манића.

- Љевине, овамо! - викну мало даље добродушан глас. То је био Туровцин. Он је седео са
младим официром, а поред њих су биле две наслоњене столице. Љевин му радосно приђе.
Увек је волео добродушног лумпова Туровцина - за њега је била везана успомена на изјаву
љубави Кити - а данас, после свих усиљених умних разговора, добродушни изглед Туровцина
био му је још особито пријатан.